Susreti sa akademikom Matijom Bećkovićem uvek su praznici, za poeziju i pesnike, ali i za sve građane – ljubitelje lepe reči. Tako je bilo i 12. aprila u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”. Organizatori – Pozorište, Kulturni centar i Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”, naslovili su ovo veče po pesmi „Kad dođeš u bilo koji grad”, posvećenoj Veri Pavladoljskoj, njegovoj mladalačkoj ljubavi, kasnije supruzi i majci njegovih kćeri Olje i Ljudmile, koja je rano preminula.
Rekli ste da ste retko gde sreli tako posvećenu publiku kao u Zrenjaninu, publiku koja voli poeziju i u pozorištu se drži kao u crkvi. Kakve još utiske nosite iz Banata?
Odgovor je već u vašem pitanju. Ali da iskoristim ovu priliku da dodam da sam te večeri u Pozorištu, posle mnogo godina, sreo mladu i veoma uspešnu vajarku Jelenu Vasiljev iz Zrenjanina, koja živi i radi u Milanu, gde je i diplomirala na tamošnjoj likovnoj akademiji. Ona je najpre na italijanski prevela moju pesmu „Bodež” i vajala samo vukove, kao omaž mojoj poeziji. Rekli su joj da su iz te pesme više saznali i razumeli iz koje zemlje je došla nego iz svih istorija koje su čitali. Te skulpture se nalaze po mnogim muzejima i galerijama sveta, jer ih je izvajala na stotine. I meni je poklonila dva vuka. Bilo bi lepo da njenu izložbu vidi i njen rodni grad.
Dugo sarađujete sa zrenjanskom Bibliotekom, a čini se još duže sa direktorom ove ustanove Milanom Bjelogrlićem, posebno sa ovdašnjim Društvom srpsko ruskog prijateljstva i Pokretom „Svetozar Miletić”…
Oni su mi svaki put bili ljubazni domaćini, kao Miletićevci i kao bibliotekari. Ako smem da dodam – ako ste obnovili trg i spomenik kralju Petru, zašto ne biste obnovili i ime Petrovgrad. Pa nek u Petrovgradu izlazi list „Zrenjanin”. Malo li je?
Među brojnim nagradama koje ste zaslužili jeste i ona koja nosi naziv „Đura Jakšić”. Primili ste je 2013. godine u Srpskoj Crnji, mestu pesnikovog rođenja, za zbirku „Kad budem još mlađi”. Šta trenutno pišete i kuda stremite?
Naravno da sam bio počastvovan nagradom i odlukom žirija u kojem su bili pisci Selimir Radulović, Vučina Šćekić i Zoran Đerić. Sarađivao sam sa crnjanskom Bibliotekom „Đura Jakšić” i ranije, pre više decenija, a poznato je da su „Liparske večeri” jedna od naših najstarijih književnih manifestacija. A kad je reč o drugom delu vašeg pitanja – kada sam slikara Stojana Aralicu, koji je bio zašao u duboke godine, pitao da li još slika, odgovorio je da slika bolje nego ikad. Tada sam mu se smejao, a danas mi to nije ni smešno ni netačno.
BRANKA JAJIĆ
