Naš sugrađanin Aleksandar Stamenković nikada nije zamišljao da će u Šangaju, u dalekoj Kini, biti njegov drugi dom. U Zrenjaninu je živeo skromno, poput mnogih njegovih drugara rođenih pred kraj prošlog veka. U naselju „Ruža Šulman”, u četvoročlanom domaćinstvu, sa roditeljima i bratom, u dvosobnom stanu, nije razmišljao o odlasku. Tek kada se brat oženio i sa suprugom pronašao posao u Beogradu, a on bezuspešno pokušavao da se zaposli, jedna od ideja je bila – privremeni odlazak u inostranstvo.
Intenzivno je učio jezik i uspeo da nađe mesto nastavnika engleskog jezika u mnogoljudnom Šangaju. Tada, 2017. godine, u ovom gradu sa 30 miliona ljudi, koji zovu i Azijski Njujork, počeo je njegov novi život.
U Zrenjanin je došao na odmor u nameri da se za nekoliko nedelja vrati, ali je korona virus izmenio plan, granice su zatvorene i povratak trenutno nije moguć. Ali, Sale, kako ga svi u komšiluku zovu, nije naučio da sedi skrštenih ruku. Nedavno je pokosio travu i korov ispred zgrade broj 1, u „Ruži”, pokupio otpatke oko kontejnera u centru naselja i na prostoru u okruženju…
– Ovo je najmanje što mogu da uradim za svoju zajednicu dok ovde, u Zrenjaninu, čekam da korona virus stane i da mogu da se vratim svojim studentima – kaže Sale.
Društvena odgovornost nam je danas potrebnija nego ikada. Ako svako uradi koliko može, biće nam svima bolje. A muzika je ono što nas sve spaja.
Od nedavno sviraš i trombon, ali si prvo izabrao drombulje i napravio muzičku atrakciju. Kako si harmonizovao drombulje sa Kineskim zidom?
– Kina i njihova kultura su za mene otkrovenje i velika inspiracija. A svetsko čudo, koje se zove Kineski zid, bio je pravo mesto da ostvarim svoju osnovnu nameru – da sačuvam drombulje kao instrument od zaborava i da napravim muzički video koji je crossover između dve kulture, srpske i kineske. Izabrao sam hit Misirlou, koju je opevao i naš muzičar Staniša Stošić u pesmi Vranjaka.
Kako je spot prihvaćen?
– Spot je naišao na oduševljenje publike širom sveta. I sam je, na neki način, bio čudo, kao i drombulje na svirkama u Srbiji. To je jedan neobičan instrument, veoma zahtevan, a istovremeno vam daje mogućnost da proizvedete originalan zvuk koji je tako različit od drugih. Kada ga samo slušate, a ne gledate izvođača, čini se kao da je proizvod informatičkih tehnologija. A nije, reč je o najstarijem instrumentu na svetu koji je većina građana Srbije prvi put čula u muzičkoj numeri na početku filma „Ko to tamo peva?”
Da li si u kontaktu sa kolegama, poznanicima i prijateljima u Šangaju?
– Skoro svakodnevno smo u kontaktu. Situacija u Kini se stabilizovala. Ali, kao i svuda, još je prisutan strah, koji nije bez razloga, već opravdan. Drago mi je da čujem da tamo korona virus gubi bitku i da ima izgleda da stvari krenu dugoročno nabolje. Otišao sam u Kinu, pre svega, zbog posla, ali i novog iskustva i zato što me je vodio moj avanturistički duh. Nisam verovao koliko je to gostoljubiva zemlja i koliko su ljudi prijatni, koliko vole nas, koji dolazimo iz Srbije.
Daleki svetovi su nam se približili, a kakva su tvoja očekivanja?
– Kina je nekada za nas bila misaona imenica, kao i mnogo toga što je danas stvarnost. Svet je jedan i svuda čovek može da nađe dobro, ali i da naiđe na loše. Moje mišljenje je da će drugi deo ove godine dosta stvari iskristalizovati i da će ovaj globalni problem proći, kako u Kini i Evropi, tako i u svetu.
Kako još provodiš vreme dok čekaš otvaranje granica?
– Sada, kada bih izvlačio paralelu između Kine i Srbije, trebalo baš dosta vremena (smeh). Vreme u Srbiji provodim sa najdražim prijateljima, odlazim da pecam često, ali se sada, zbog trenutne situacije, trudim da budem discplinovan, a to najbolje postižem muzikom i fizičkom aktivnošću. Kada sam u Kini, uglavnom radim i nemam mnogo vremena za druženje. Ali, i tamo imamo poneki koncert, udružimo se i svako donese neki zvuk i neki instrument iz svoje zemlje… Naravno, nađem vremena i da upoznam znamenitosti Kine, ali i da svuda ostavim poneki pečat Srbije, kao što je to bilo na Kineskom zidu. Srbija je moja zemlja, a u Kinu se vraćam, verovatno ne pre sredine juna, ali – privremeno. Takav je moj plan, za sada.
DROMBULJE
Aleksandar Sale Stamenković je otkrio drombulje 2013. godine, a kada je savladao tehniku, počeo je da svira i sa lokalnim bendovima. Nastupao je u Tomaševcu na TLO festu, sa bendom „Dubioza Kolektiv”. Nastavio je da harmonizuje zvuk drombulja sa bendom „Ateist Rep” i drugima. Svirao je i na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu, 2015. godine. A kada se vratio iz Kečkemeta, u Mađarskoj, gde je prisustvovao svetskom seminaru posvećenom drombuljama, znao je da je spreman za nove muzičke izazove.
– Drombulje su najstariji instrument na svetu. To je instrument koji pravi „psihodeličan” zvuk. Kada ga slušate čini vam se da je kompjuterski odrađen, a u stvari je jedinstven i nema mu ravna. Mislim da sam jedini čovek u Gradu Zrenjaninu koji svira drombulje, a verujem i u Srbiji. U svetu je drugačije. Uglavnom, siguran sam da drombulje niko, osim mene, nije svirao na Kineskom zidu. Ponosan sam na to, kao i na učešće u sjajnom projektu „Playing for Change”, na poziv producenta Nenada Nedeljkova – rekao je Aleksandar Stamenković.
