U ovom gradu, ko god je nešto znao da uradi, morao je da vidi Gundulićevu – kaže nekad čuveni biznismen, koji je šestogodišnju kaznu zbog „zozovače” odslužio bez ijednog slobodnog vikenda
Pre četvrt veka jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, magnat koji je upošljavao hiljadu radnika i posedovao stotinu prodavnica, Anđelko Bitević nikada nije krio da je običan čovek, vezan za Zrenjanin i rodno Stajićevo. Iako su se o njegovom bogatstvu devedesetih godina ispredale legende, malo je onih koji će reći da ga je život mazio. Naš sagovornik danas deli život na vreme pre i posle izdržavanja šestogodišnje zatvorske kazne na koju je osuđen zbog afere „Zozovača”. Od nekadašnjeg, zvanično proglašenog najuspešnijeg privrednika Banata, želeli smo da saznamo kako danas gleda na urušenu poslovnu imperiju, dodire sa politikom i brojna hapšenja koja su obeležila njegovu karijeru. Vezani ste za rodno Stajićevo. Tu ste najpre počeli da se bavite poljoprivredom?
– Ostao sam bez oca sa četrnaest godina. On je bio zemljoradnik. Izvršio je samoubistvo i ostavio iza sebe mene i dve sestre. Imali smo nekih desetak jutara zemlje, pa sam počeo da se bavim poljoprivredom. Napustio sam školu u petom razredu i počeo da radim zemlju sa ocem. Zavoleo sam tu poljoprivredu, i bolje bi bilo da sam ostao u tome. Jer, čim imaš mnogo, to ne valja, odmah svima bodeš oči. Bolje je imati manje, slađe, ušuškano, i živeti mirno. Kako ste uplovili u poslovne vode?
– Dobro se sećam, prvo sam kupio neki polovan traktor koji je prodavala zadruga. Ali išlo mi je od ruke. Bio sam najuspešniji poljoprivrednik – kad je neko imao prinos od hiljadu kila, ja sam imao četiri tone. Imao sam posle po pet kombajna, tovio po stotinu bikova… Onda sam, 1985. godine, počeo da radim kao prevoznik – jedan kamion, pa drugi, treći… Morao sam tada da ih registrujem u Sloveniji, jer je ovde moglo da se registruje samo do pet tona. Onda se pojavila neka firma „Magro” iz Skoplja. Nisu mogli da mi plate, nego su mi davali robu, pa sam tako počeo da se bavim trgovinom. To je bio pravi početak Imperije „Bitević”?
– U celom gradu, samo Slobodan Obradov, Dragan Laketić iz Kleka i ja imali smo privatno trgovisnko preduzeće. Bilo je to 1988. godine, firma se zvala „ANB”. Kupio sam zemljište u Ečki i napravio prvu privatnu benzinsku pumpu. Tu je krenuo pravi biznis. Radilo se mnogo, ali bilo je dobro. Prvi sam u državi otvorio mega markete. Imao sam proizvodnju suhomesnatih proizvoda, mlekaru, pržionice kafe, sokaru, najbolju pekaru u gradu. Ja sam od proizvodnje stvarao, a ne samo od trgovine. Ali to je sve bilo toliko napadano, od svake vlasti…
Je li bilo mnogo „mušterija“ koje su Vam se obraćale za usluge?
-Kako nije. Pa u vreme kada sam uvozio gorivo, dolazile su razne „službe“ i „organi“ i uzimali mi po pet tona nafte i benzina dnevno.
Uzimali besplatno?
-Pa, nego kako. Di da im naplatiš…
A političari?
-Dolazili su mnogi, i mnogima sam pomagao. Dolazili su u Ečku Đinđić, Vuk Drašković, Čanak, Veselinov, Koštunica… Ali nikome ja nisam hteo da budem generalni pokrovitelj, da sprežem sa njima. Da sam to radio, verovatno ne bih završio tu di sam. Koštunicu sam najviše pomagao, a on me je najviše upropastio. Mnogi kojima sam pomogao zabravili su me čim su seli u fotelju. A ja nijednog političara u ovom gradu nisam molio da se meni nešto pomogne. Nikad nikog. Običan sam čovek, i najviše sam voleo da pomognem običnim ljudima. I kada bih opet krenuo iz početka, opet bih bio takav. Ne bih stavljao kravatu i ne bih nikada bio nečiji poltron. Ne bih ništa menjao, samo ne bih dozvolio da verujem ljudima kao što sam verovao.
U zatvoru ste bili šest godina, prvo u Sremskoj Mitrovici, a posle u Požarevcu…
-Šest godina sam robijao samo zato što nisam bio poslušan, što sam bio na svoju ruku, što nisam hteo da budem ničiji patron ili cinkaroš. A veruj mi, nisam kriv ni koliko crno ispod nokta. Sve mi je to namešteno. Na suđenju u Nišu ja sam najpre oslobođen optužbe…
Ali 2004. optužili su Vas da ste podmitili sudiju niškog Okružnog suda Stojadina Jovanovića?
-To nije tačno. Tačno je da su mi se javili neki ljudi , neću sad da im pominjem imena. Tražili su da prebacim neke pare tamo di treba, pa da mi se potvrdi prvostepena oslobađajuća presuda. Ja to nisam hteo, nisam želeo da petljam. Onda su oni, da bi me uništili, vratili slučaj na ponovno suđenje. Promenili su sudiju i sudili me na devet godina robije. Kasnije je Vrhovni sud to smanjio na šest.
Od rakije „zozovače“ koju je 1988. Godine prodavao niški biznismen Miroslav Živadinović Zoza stradalo je 43 ljudi. Sirovi metanol on je kupio od Vas. Šta možete da kažete o toj aferi?
-Tu može da se kaže da sam nepravedno odležao šest godina robije. Kao prvo, ja tu rakiju nisam pustio u promet i nisam proizveo taj alkohol. Onaj koji je to kupio trebalo je da odnese na analizu pre nego što mu je palo na pamet da pravi rakiju. Ja nisam ništa sakrio kad sam robu prodavao. Prvobitnom presudom ja sam oslobođen svake odgovornosti. I svaki pravnik, ako ga pitaš, može da potvrdi da tu nema moje krivice, da nemam nikakve veze sa tim. Ali džabe. Oni su tu „zozovaču“ iskoristili kao jedan politički momenat da me unište.
Je li tu bilo i neke novčane kazne?
-Pa ja sam isplatio sve oštećene – njih 40, po deset hiljada evra. Znaš kol’ko je to para?
Miroslav Živadinović osuđen je na 12 godina. Jel’ i on plaćao odštete?
-On nije imao odakle da plati.
Morali ste da odslužite celu kaznu, bez skraćenja?
-I ne samo to. Nijedan dan slobodnog vikenda ja nisam dobio, kao čovek koji ima porodicu i sedmoro dece. Nijedan.
Kako to objašnjavate?
-Pa, tako, nema pravde u tom zatvoru. Ali ja im nisam dozvolio da se izderu na mene, da mi nešto bezobrazno kažu. A bio sam na početku šest meseci u samici, bez struje i sijalice. To je jedan iskvaren sistem. Nikada nisam pisao molbu da mi nešto daju. Bio sam zatvoren dve i po godine u sedmom paviljonu, na najgorem mestu, tamo di je Legija.
Sve u svemu, imali ste dosta iskustva sa optužbama i pritvorima?
-Da ti kažem, pet puta sam bio hapšen, i sve presude bile su oslobađajuće, sem te nesretne „zozvače“. Hapsili su me za svake izbore. Pet puta sam glasao iz pritvora. I sve to da bi se na meni dokazivali kako nešto rade. A ja sam, brate moj, svima pomagao, i u gradu i u selu. Samo u Stajićevo sam uložio deset miliona evra.
Šta je tamo urađeno?
-Asfaltirao sam sve do tad neasfaltirane ulice, pet metara širokim kolovozom. Sredio sam ambulantu, groblje, crkvu, školu, zabavište, fudbalske terene… Namestio sam od sela grad. A oni su me stalno rušili. Ali moje uništenje počelo je mnogo ranije, krenulo je od nekih inspektora u ovdašnjem SUP-u, koji su radili sve po nalogu politike i uništavali ljude.
Kako to mislite?
-Uništili su ne samo mene, nego mnoge ljude koji su nešto značili i mogli da urade nešto za ovaj grad. Kako je ko ispružio glavu gore, oni su ga sasekli. Da ti ne pričam, ima mnogo takvih primera. Ne znam kakvo je stanje danas, ali dobar deo tih inspektora starije generacije radio je samo po nalogu politike, nisu gledali šta je interes grada. U ovim gradu ko god da je nešto znao da uradi, morao je da vidi Gundulićevu.
Kažete da je politika kriva?
-Jeste, ali važnije od mog slučaja jeste to što je sam grad uništen, a počeo je da se uništava od 1993. godine. Prvo ga je uništavao SPS. Ja sam bio jako protiv SPS-a, i to me je koštalo. Da sam hteo da budem poslušnik SPS-a, ili da sam bio član bilo koje partije, danas bih bio Mišković. Ne Mišković, nego dva Miškovića.
Devedesetih ste bili na strani opozicije?
-Mogu da ti kažem, prva vlast SPS-a u Zrenjaninu srušena je samo zahvaljujući meni, zato što sam debelo pomagao toj opoziciji, koja se posle pokazala kao još gora. Na kraju sam video da su to sve prevaranti. A najveći od njiih bio je Koštunica. On je uništio ovu zemlju, sa Miškovićem i ljudima kojima se okružio. Ja sam bio zaluđen Koštunicom. On je i počeo kampanju iz mog sela, iz Stajićeva. Ovom gradu niko nije više da pomogne od mene. Da me nisu uništavali, ja sam mogao od ovog grada da namestim Beograd. Ali nisam mogao da dignem glavu od glodara.
Šta mislite o današnjoj naprednjačkoj vlasti?
-Dok naprednjaci nisu došli na vlast, ja nisam mogao glavu da dignem, veruj mi. Nisu oni meni ništa pomogli, ali nisu me dirali. Manuli su me da žvim normalno, kako znam i umem. Ali, kad posmatram sa strane, vidim da je gradonačelnik Janjić dosta uradio, majke mi ti kažem. Uređen je centar, asfaltirali su neke ulice i biciklističke staze, valjda će i voda biti rešena. Pa i taj Knežević, ipak je doveo neke investitore u te industrijske zone. Šta bi inače bilo? Gde bi narod radio? Ne bi imao ’leba da jede. Nije da se ja bojim da nekog kritikujem. Ali, brate mili, do sad niko ništa nije pipnuo u ovom gradu. Niko.
Kad se čovek osvrne, ipak je jasno da ste imali posebnu žicu da napravite pare…
-Nikada se nisam plašio posla, ali nisam se plašio ni loših, zlobnih ljudi. Ali ima tu još nešto. U ovom gradu je bio jedan čovek koji je mnogo vredeo i mnogo znao, Miloš Rauški, nekadašnji sekretar SIZ-a za komunalne delatnosti. Sve što sam naučio, od njega sam naučio. Radio je kod mene kao penzioner deset godina. Bio je vrlo sposoban,njegovi poslovni rezoni bili su takvi da ne možeš da omaneš. I uvek je govorio: „Nemoj nikada sa se baviš politikom, i nemoj nikom da daš dinar, jer ćeš mu biti najveći neprijatelj ako mu i sutra ne daš.“
Ali ipak, posle toliko godina, možete li za sebe reći da ste posedovali neko lukavstvo, spodobnost da lovite u mutnom?
-Ja sam samo mnogo radio i to je sve. I imao sam neki njuh. Dok bi drugi shvatili di su pare, ja sam to već radio. Znao sam neke stvari unapred. I danas se priča o privatizaciji, a ja sam prvi privatizovao zemljoradničke zadruge- U Međi sam uzeo zemlju, bio sam vlasnik 96 odsto, kao i farmu u Farkaždinu. I na kraju – politika ti otima i uzima.U Međi su mi uzeli 1.500 hektara moje zemlje i 1.000 državne, i to dali drugome.
Kako mislite „uzeli“?
-Pa, tako, državna bezbednost je došla kod mene i pritisnula me da dam tu zemlju budzašto. To je uzeto od mene za neke bedne pare, da bi napravili gazde od nekih šiljokurana koji su pretrčavali od jedne do druge stranke.
Imate li danas neke ozbiljne poslovne planove?
-Ništa. Ja sam se povukao u mirovinu. Imam četvoro maloletne dece, gledam da izvedem naoravi put. Imam 61 godinu i nemam više nikakvih ambicija. Žena i ja planiramo da otvorimo prodavnicu u Ulici Pere Dobrinovića, imam salu za proslave, pa od toga živimo. Šta da ti kažem, patim se. Patim se od kad sam se rodio. Ne idem u kafane, ne družim se, nemam prijatelja, sad nemam nijednog. Ma, nema, druže, ništa od ove vaše priče. To je jedna ispovest koja će „Zrenjaninu“ možda malo da podigne tiraž i to je sve. To će verovatno mene još da košta. Ali nema veze, hteo sam da uvažim novinsku kuću i tebe kao čoveka.
Imate li poruku za kraj?
-Pa, vidi ovako, lično mislim da Bog postoji i da on svakog stigne. Eto pogledaj tog Miškovića. On je bio i predsednik Vlade i predsednik države, i sve je on bio. Kakav Koštunica. On je vodio ovu državu i on ju je opljačkao. Ova država je sad u milosti i nemilosti nekih pet-šest tajkuna. Mi smo robovi, oni su gazde i to ti je to. A. Bjelogrlić
