Piše: MILENA BEČEJAC Ovih dana, Udruženje „Beta” organizovalo je u gradu akcije za prikupljanje hrane za pse beskućnike. Viđala sam već u kraju hranu za pse u plastičnim posudama, ali su u njih ubacivani i pikavci. Letos je, dok su vladale žege, apelovano da se ostavljaju posude sa vodom. Na počinak je na Peskari ispraćen pas Žuća, verni čuvar avlijaner.
Psi lutalice, posebno kada su u čoporu, izazivaju strah, a, istini za volju, nije to ni prijatno ni bezopasno. Ali, oni su na ulicu stigli iz nekog toplog doma, onda kada više nisu bili štenci, kada su ostarili, kada su ih ljudi, jednostavno, napustili. Zrenjaninci ipak vole pse, i to pokazuju upravo u humanim akcijama, udomljavanjem pasa iz azila. Znam da su moje Sanja i Jelena upravo tamo pronašle svoje kućne ljubimce.
Ovih dana, nekako su se složile dve slike. Kućni ljubimci koje ponosni vlasnici šetaju ulicom i pažnje željni beskućnik.
Slika prva: Mladić, i njegov verni pas, u šetnji. Prilazi im mačka, ne iz one priče da se pas i mačka mrze. Ona je samo htela malo pažnje. Nedavno se omacila i baš je bila uporna da se druži sa malim psom. Mladiću to nije bilo po volji. I šutnuo je mačku. Baš u stomak, tako da je odletela žalosno mjaučući.
Slika druga: Decembarsko jutro koje je podsećalo na proleće. Svi se nešto razmileli, uživaju u neočekivano lepom danu. Čovek, stariji, izveo je psa, valjda je to pudlica, u rase se nešto ne razumem, za mene je jesi li ili nisi čovek, pardon pas. Tu se našao i jedan crni pas, ulični šetač. Odmah je prišao drugu. Vidim, i taj lepo negovani pas, kao sneg bele dlake, nema ništa protiv. Ali, ima njegov vlasnik. Prvo je pokušao da otera nezvanog druga. Kada nije uspeo, uzeo je u naručje kućnog ljubimca. Crni je krenuo za njima, vrlo krotko. Čovek je bio u panici, kako da ga otera…
Tu sam već okrenula glavu. Ako ste pomislili da je ovo bila priča o psima, odmah da vam kažem – nije. To je priča o nama, ljudima. Tužna priča pred vesele dane…
