Zrenjaninska Kompanija „UM-ING”, čiji je osnivač i vlasnik porodica Umićević, jedini je domaći investitor u industrijskoj zoni „Bagljaš-aerodrom”. Osnovna delatnost ovog uspešnog preduzeća bila je, na osnivanju, zastupanje inostranih firmi, usluge projektovanja, konsaltinga i inženjeringa za uljarsku industriju.
Preuzimanjem zastupanja i nemačke firme „PETKUS”, „UM-ING” je proširio delatnost – skladištenje žitarica (silosi, sušare, čistilice, transportna oprema..), proizvodnja opreme za fabrike stočne hrane, izgradnja doradnih centara za semensku robu.
U toku je izgradnja treće proizvodne hale. Sada, zajedno sa svojim „ćerkama firmama” „PETKUS Balkan” doo i „PETKUS Proces Kontrol” doo, zapošljava 45 radnika, a posluje i izvan granica naše zemlje. Pre nego što ste osnovali sopstvenu firmu, 2005. godine, bili ste jedan od dugogodišnjih direktora zrenjaninske Industrije ulja „Dijamant”, a potom i u Uljari u Novoj Crnji. Kako ste odlučili da budete svoj šef i krenete u neizvesnost, s obzirom na poslovni ambijent koji ni danas nije manje turbulentan?
– Da, moja profesionalna karijera počela je pre 40 godina u Kombinatu „Servo Mihalj”, kao mlad inženjer, radio u Razvojnom sektoru „Dijamanta”, zatim, od 1986. do 1991. godine, u „Tehnološko – poljoprivrednom institutu”, kao šef Odeljenja za Mašinsko-tehnološka projektovanja. Direktor Sektora za Proizvodnju i razvoj u „Dijamantu” bio sam od 1991. do 2000. godine, kada sam, zbog neslaganja sa načinom „privatizacije”, ako se to tako može nazvati, morao da odem iz firme. Od 2000. do 2004. godine sam bio direktor Uljare „Banat” u Novoj Crnji. Pred kraj mandata privatizovana je i Uljara „Banat”. Generalno gledano, način kako je privatizacija sprovođena, ko je i kako kupovao firme, a zatim dalji način upravljanja i odnos prema zaposlenima novih vlasnika kapitala, ne samo u pomenutim firmama, nego i šire, u meni je još više učvrstilo ideju da odlučim da krenem u privatni „biznis”. O tome šta takav korak donosi, izvesnost ili neizvesnost, ostati ili otići, nisam imao dilema. Počev od 2011. godine, kada ste podigli proizvodne pogone u zrenjaninskoj industrijskoj zoni „Bagljaš” Vaša firma neprestano beleži rast, proširujete asortiman i kvalitetnom proizvodnjom ostvarujete konkurentnost sa silnim kompanijama iz zapadne Evrope. Kakav je to proces?
– U poslu kojim se mi bavimo postoje pravila i faze rada koje morate poštovati, a to su: razvoj i usavršavanje procesa – tehnologije kojima se bavite; projektovanje na osnovu osvojenih
procesnih-tehničkih rešenja; izrada konstruktivne dokumentacije za proizvodnju opreme; organizacija proizvodnje opreme. U svakoj od ovih faza, ako želite uspeh, morate sistematski i uporno raditi na usavršavanju načina realizacije svake od ovih faza, smanjenju troškova, realizacije po fazama, smanjenju – eliminaciji grešaka u realizaciji, maksimalnom korišćenju raspoloživih kapaciteta u svakoj od faza. Naravno, uz poštovanje navedenih pravila, postoji još niz drugih momenata koji utiču na uspešnost firme, ali sve u svemu se svodi na jedan sistematski, uporan i posvećen rad svih učesnika u realizaciji nekog posla. Sav profit reinvestirate? Kakvi su efekti?
– Kada prestanete da investirate, prestajete da se razvijate, odnosno stagnirate ili na kraju počinjete da smanjujete vaše proizvodne resurse – neću reći da propadate. Uostalom, taj film se gleda svuda oko nas svakodnevno, u masi „privatizovanih” firmi novi vlasnici ništa godinama ne ulažu, ne plaćaju obaveze, istovremeno sistematski izvlače novac iz njih i na kraju priča se svodi na: blokade, stečajeve, dugovanja višestruko veća od kapitala…. I nikom ništa. „UM-ING” je porodična firma – Umićević-Inženjering. Koliko je to olakšavajuća okolnost, s obzirom da, kako se to kaže savremenim rečnikom, „ljudski resursi” ponekad nisu u saglasju sa naumom menadžmenta?
– Posebno sam srećan što smo porodična firma – porodične firme drugačije gledaju na budućnost. Moj sin već uveliko samostalno vodi „PETKUS Balkan”, kao našu najveću firmu, što je za mene, u suštini, najveći uspeh kao privrednika i, naravno, kao roditelja. Atmosfera, radni ambijent, odgovornost u firmi su, takođe, deo našeg ponosa i uspeha, jer smo uspeli da odnos radnika prema firmi bude korektan i da je doživljavaju kao drugu kuću. Često u šali radnicima kažem: Čuvajte ovu firmu, ona vama i mojoj deci treba više nego meni i mojoj supruzi. Kada je „UM-ING” osnovan, zapošljavao je samo troje radnika, a sada vas je pedesetak. Da li će biti uslova za nova zapošljavanja i koja je to struka u pitanju?
– Mi, na sreću, nemamo veliku „fluktaciju” radne snage. Firma vremenom polako raste, razvija se i, naravno, povećava se i broj zaposlenih. Novo zapošljavanje zavisi od daljeg razvoja poslovnog ambijenta i opšte situacije u našoj državi i šire. Često ističete, i to ne kurtoazno, da imate veoma dobru saradnju sa lokalnom samoupravom i podršku gradonačelnika Čedomira Janjića iako kažete da je pravom privredniku zapravo često dovoljno i da ga ne ometaju u poslu?
– Imali smo do sada, a nadam se i ubuduće, korektnu i dobru saradnju sa lokalnom samoupravom na čelu sa gradonačelinkom Janjićem. Mi živimo i radimo u ovom našem lepom gradu i zajednički nam je cilj i briga da se on, a i mi zajedno sa njim, razvijamo i rastemo. Šta za Vas znači članstvo u Zrenjaninskom poslovnom krugu i kako ocenjujete doprinos ZREPOK-a unapređenju uslova poslovanja na lokalu i šire?
– Ja sam „najmlađi” član ZREPOK-a. Ulazak u društvo najuglednijih privrednika našeg regiona, a pri tome i osoba izuzetnih ljudskih, kulturnih i moralnih osobina, za mene je velika čast. Ja nisam rođen u Zrenjaninu, ali sam odrastao na obalama Begeja, u njemu živim, radim, stvaram i na kraju, volim naš grad. Misija i vizija ZREPOK-a uveliko se poklapaju sa mojim traženjem mogućnosti da na neki način dam skromni doprinos budućnosti Zrenjanina. Šta biste promenili kako bi se stvorio povoljniji poslovni ambijent?
– Možda već istrošeno zvuči, ali pre svega mislim da je najvažniji problem naše države i društva: siva ekonomija, neplaćanje poreza, neprijavljivanje radnika i sve što, po pravilu, ide uz to… Nama je najveći problem u poslovanju nelojalna konkurencija koja radi sa „damping” cenama… Veliki problem je i korupcija na svim nivoima, a u poslednje vreme sve više i u većim privatnim firmama. Neverovatan je pad poslovnog morala i prosto ne vidim put izlaska i iz ovog vrtloga. Sve ovo, nažalost, sistematski urušava ekonomski sistem države i tržišni način poslovanja. Svako od nas na svom nivou, a posebno državni organi, moraju da učestvuju u borbi protiv ovog društvenog zla, ako želimo budućnost generacijama koje dolaze. Zrenjanin je nekada bio industrijski grad? Kako su se gasile fabrike?
– Ovo je jedno bolno pitanje i nimalo nije lako dati pravi odgovor. Uz sve što sam već naveo, dodao bih raspad države, ratove, ekonomske i političke blokade i eto delimičnog odgovora na ovo pitanje. A čije su naše uljare, posebno u svetlu razotkrivanja poslovanja „Agrokora”?
– Lepo ste rekli čije su „naše” uljare, a ja bih još rekao – ne samo uljare, nego i nebrojene fabrike koje su „privatizovane” a zatim, po formuli „vozi dalje”, uzimaj kredite, izvlači novac na sve moguće i nemoguće načine, a ni slučajno ništa ne ulaži, dospele tamo gde danas jesu. Imamo, nažalost, još mnogo „Agrokora”… Već tri godine organizujete likovne kolnije „UM-ING” u kojoj se okupljaju, pre svega, domaći likovni umetnici, ali i gosti iz okruženja. Prvu ste posvetili Đuri Jakšiću, a drugu Mihajlu Pupinu. Najavili ste i aukciju, kao i humanitarni prihod.
– Ja se trudim da u životu odam zasluženu pažnju i priznanje svemu onom iza čega stoji: uporan rad, posvećenost, ljubav i, na kraju, naravno, sklonost, nadarenost i talenat. U tom smislu umetnici su možda najistaknutiji nosioci svih ovih ljudskih vrlina. Naša kolonija, osnovana na inicijativu i ideju moga druga Slavka Konculova, skromni je doprinos kulturnom životu našega grada, a ujedno jedno lepo druženje sa našim slikarima, a pre svega, divnim ljudima. Nadam se da će kolonija dugo živeti, a što se tiče legata koji polako raste ideja nam je da deo slika zadrži legat „UM-ING”, a da se deo prodaje na aukcijama od kojih bi prihod delom išao slikarima, a delom u humanitarne svrhe. Vaša kompanija iskazuje odgovornost prema društvenoj zajednici, a Vi ste poznati kao čovek koji pomaže ljudima.
– Čovek je socijalno biće, niko ne može biti srećan ako je sam, a velika je sreća i zadovoljstvo, na bilo koji način, pomoći drugima. Naši su prilozi i pomoć drugima u ovom smislu skromni, ali ja lično smatram da svaki čovek treba da u svojim mogućnostima pomogne onima kojima je pomoć potrebna. S ponosom ističete da ste porodičan čovek i deda. Kako usklađujete poslovne obaveze i porodične susrete, s obzirom da vaša ćerka sa porodicom živi i radi u inostranstvu?
– Osnovu lične sreće vidim u porodici, a ako govorimo o uspehu onda bih to proširio i na firmu i poslovni uspeh. Te dve stvari su za mene nerazdvojne, tako da su mi veliki motiv i zadovoljstvo u životu i radu. Supruga i ja imamo dvoje dece kojima se ponosimo. Naša ćerka je doktorirala na molekularnoj biologiji u Holandiji, a sada kao postdoktorant radi na Kembridžu. Ćerkin suprug, naš Zrenjaninac, radi kao predavač na Univerzitetu u Tilburgu, u Holandiji. Vrhunac ove naše male porodične priče je naš unuk Ilija koji sad ima dve godine i najveći je dedin ponos. Kakvi su planovi?
– Krajem ove godine stičem uslove za starosnu penziju, nedostajaće mi nešto malo radnog staža, ali to nema nekog značaja. Dakle, počinje neko treće doba života. Ovo pitanje je kao kada biste maratoncu na kraju trke postavili pitanje, a gde ćete sada na rekreaciju? Naravno da se šalim i da imam planova i želja i oni su takvi da su, uz malo sreće i zdavlja, ostvarivi u privatnom i u poslovnom smislu. Vaša deviza?
– Druga se obala uvek lepše plavi, ali da li je baš tako? Lepote ima i tu gde ste vi, samo pogledajte levo i desno oko vas. Nađite je i čuvajte je!
Branka Jajić
NAJVEĆI PROJEKTI – Svi naši projekti su važni i stalo nam je da investitor uvek bude zadovoljan – kaže Umićević. Među njima su rekonstrukcije uljara „Dunavka”, Veliko Gradište, „Sunce”, Sombor, „Viltoria”, Šid, „NT-Kft”, u Mađarskoj, „Slimoil”, u Bejrutu, izgradnja rafinerije ulja u Štipu, Bitolju, u Plevenu, u Bugarskoj. Jedan od prvenaca je projekat silosa u Zadruzi „Bratstvo jedinstvo”, u Novom Itebeju. Firma ćerka „PETKUS Balkan” u kojoj je suvlasnik 50% nemački partner, realizovala je niz velikih projekata, a najveći je Doradni centar za semensku robu KWS, u Bečeju. Veliki projekti su Mrkšićevi salaši, Velisavljev, Botoš, Graničar, Konak…
