Branka Jajić piše o danu kada je povređena, o periodu kada je počela njena borba za život, o danima oporavka, neprocenjivoj podršci svoje porodice i prijatelja, o pravu i pravdi…
Sve je bilo kao u bajci tog vedrog jutra 19. maja 2018. godine. Kao što je, uostalom, bajkovito bilo, do tada, gotovo svako jutro u mom životu! Posle podne sam bila mrtva, a sledećeg jutra sam oživela… Ali, život se poigrao. Nije bio saveznik mom suprugu Draganu, tati naše ćerke Jelene, koji se preselio u večnost 6. marta 2019.
Pitanje zašto, živi sa nama sve ovo vreme, ali odgovora – nema. Ako je istina da se sve u životu dešava sa nekom svrhom, kako nismo prepoznali blizinu smrti. I zašto je ona bila pobednik u borbi sa životom?
Moj Gaga me je odvezao na Bagljaš gde je trebalo da govorim na izložbi mojih prijatelja Bakića u Mesnoj zajednici „Veljko Vlahović”, a onda i da vodim program. Radovala sam se što ću da se vidim ponovo sa dr Nadom Macura, koju sam upoznala prethodne godine.
Moj Gaga me je zagrlio i rekao: „Čuvaj se, ženo moja”. Što da se čuvam – pomislila sam, pa na „Banatskoj priči” je uvek veselo. Sve „Banatske priče” liče jedna na drugu, ovo izdanje je bilo drugačije. I tada je počelo uništavanje mog bajkovitog života.
KAKO SE DOGODILA NESREĆA
Pozornica je bila na platou iza zgrade Mesne zajednice. Na njoj su se smenjivali članovi kulturno-umetničkih društava. Nasmejane devojčice i dečaci, devojke i mladići, folklorci u najboljim godinama, bili su orni za pesmu i igru iako je dan bio sparan, a temperatura iznad 30 stepeni. A onda su na red došli takmičari u brzom jedenju štrudli, pozornicu su okružili navijači, a deca odmeravala koliko ko od onih smelih može da pojede. Nisam se odmicala od pozornice. I taman kada je trebalo da izađe na binu kako bismo zajedno proglasile pobednike i odjavile manifestaciju, dr Nadu Macura je zaustavila jedna sugrađanka i zamolila je da se slikaju. Nekoliko trenutaka kasnije, kako su mi posle ispričali, čuo se glas: „Neko će poginuti”. Taj neko toga dana je trebalo da budem ja. I skoro da sam bila. Na sreću, deca iz dubine pozornice su čula uzvik i poskakala. Ja nisam – bila sam napred, raščitavala imena finalista i smišljala odjavu festivala. Odjednom, kao da me je neko ubacio u bubanj i počelo je da tutnji. Znala sam da se nešto dogodilo, ali mi ništa prethodno nije prolazilo kroz glavu – samo tutanj, tunel i – pala sam u nesvest.
TADA JE POČELA BORBA
Posle su mi pričali očevici da su gledali kako umirem, kako postajem sve plavlja, kako mi jezik viri iz usta i kako dr Macura viče da donesu vodu i kašiku, da bi me polila i izvadila jezik. Da mi nije gorštačke genetike, da nisam bila sportistkinja, da nisam pala preko stola koji je ostao od onih kolača, da se nisam borila svom svojom energijom za život – ne bih preživela.
Na sreću, a po uputstvima dr Nade, podigli su sa mog tela onu sklepanu konstrukciju koja mi je slomila sva rebra, osim jednog – tako je, bukvalno, kasnije rekao dr Dejan Anđelković. Šest rebara je izmrvljeno, a slomljene su mi i obe ključne kosti, probušena pluća, napravljen podliv ispod oka, posekotina po vratu, isečeno uvo…. Ali, glava i kičma su ostale.
Čula sam kako neko govori, mrdaj nogama, i ja sam mrdala, htela sam i da ustanem… Izdiktirala broj telefona moga supruga… I dalje se više ničega ne sećam…
U Urgentnom centru zrenjaninske Bolnice me je primila dr Ildika Đorđević sa ekipom lekara… Stigli su moj Gaga, moja sestra i zet, a ćerci su javili da hitno dođe iz Loznice kuda je otišla prethodnog dana, na rođendan brata svog dečka, da se oprosti od mame. Stigla je sa Stefanom u Kamenicu u potpunom šoku.
„Banatska priča” više nikada neće biti ista. Kao što ni ja, više nikad neću biti onako zdrava, lepa i vedra kao 19. maja 2018. do oko 14.30 časova. A baš sam se dopadala sebi u toj kamen plavoj haljini i sandalama boje leda koje mi je moja Jelenka donela iz Amerike i tako su se složile sa „bisernom” ogrlicom… Nikad više, kao u pesmi Edgara Alana Poa…
Nakon te duge noći u kojoj sam prebačena kolima hitne pomoći u kojima je samnom bila moja sestra Maja i svi oni brižni divni ljudi iz Bolnice, zatim ekipa lekara i medicinskih sestara i tehničara na čelu sa dr Dejanom Anđelkovićem, dr Ivanom Ergelaševim, dr Milenom Komarčević… koji su se borili za moj život, nastaje pakao…
PODRŠKA PORODICE I PRIJATELjA
Moja porodica se molila, a vest da sam živa stigla je tek pred jutro. Živa, a šta će biti posle… Posle će biti bolovi, posle će biti morfijum, neizvesnost i patnja, brojanje minuta i sekundi da vidim svog supruga i dete… Posle sam mislila da ću ponovo umreti kada su me digli na noge, a onda sam znala da ću živeti kada sam krenula na kućno lečenje.
Posle tri i po meseca sam pokrenula ruke i otvorila laptop. I pročitla prvu želju da ozdravim, koju mi je još 19. maja poslala Jelena Jenovai, direktorka Osnovne škole „Sonja Marinković”. A onda sam danima čitala poruke koje su kasnije stizale neprestano i putem telefona i pisama.
Dobri ljudi su nudili pomoć, od lekova, do mogućnosti da se oporavljam u njihovim kućama na Divčibarama, Tari, Zlatiboru… Ne pitajte me kako sam počela da pišem rad za kongres „Ishrana budućnosti” …. kako je ljubav najbolja hrana i najbolji lek. Jedan deo je napisala Jelena, jedan deo Gaga, a deo ja… Samo zahvaljujući njihovoj ljubavi, preživela sam…
Ali, moj Gaga je doživeo stres. Gledao je kako se borim, a sebi sam izgledala kao da su me dopremili iz Aušvica, brinuo, tugovao, misleći da neću da preživim. Jedna žena mi je rekla kako sam bila lepa i visoka, a sada sam krhka i tako mala. Druga da sam mnogo starija. Jedan čovek da sam ostarila deset godina. Dr Protić, u Kamenici, ali uz osmeh ohrabrenja, da sam pola gospođe Jajić. A Ivana Žigon da nikada nisam bila lepša, kada je prošlo šest meseci od nesreće… Eto! U međuvremenu su bile još dve operacije i dve terapije…
MOJI BOLOVI ZASLUŽUJU PRAVEDNU PRESUDU
U međuvremenu je bila „Banatska bajka”, u međuvremenu su bili koncerti sa Milicom Dosković. Dobila sam blagoslov od svoga rođaka vladike Nikanora (moja majka je od Bogunovića, a Bogunovići su od Nemanjića). Vodila sam koncerte gotovo cele godine, počev od onog novogodišnjeg, Zrenjaninske filharmonije, Međunarodnog festivala „Slobodan Bursać”, do međunarodnog festivala u organizaciji „Đerđefa”, „Korzo festa”.
Nije bilo lako ni primiti Vaznesenjsku povelju – da me nije „pogodila” ona metalna konstrukcija, ne bih bila ni počasna građanka Bagljaša. Pomoćnik gradonačelnika Simo Salapura je „presudio”, on se oprostio od našeg Gage ispred Kapele na Tomaševačkom groblju i odazvala sam se pozivu.
Ne verujem da je neko namerno hteo da me ubije. Nisam ja tako važna. A da nisam, vidim po odugovlačenju prikupljanja dokaza i odlaganju početka suđenja. Moj zet Dragan Bukvić je sjajan advokat. A mnogo ljudi je „učestvovalo” u neodgovornom obavljanju poslova koji su im povereni.
Ne mogu da verujem da je „Banatska priča” tako dugo odolevala zaobilaženju zakonskih okvira predviđenih za takve manifestacije. I koliko li je još takvih priča oko nas? Znam da pravda i pravo nisu isto. Ali, verujem u pravosuđe moje lepe zemlje Srbije.
Kako ono kaže Nina u Čehovljevom „Galebu”: „Ja verujem i nije mi tako teško, kad mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života”. Samo što ja ne živim „Galeba”, već sam život u Zrenjaninu, čiji sam dvostruki dobitnik Nagrade Grada. Moji bolovi zaslužuju pravednu presudu i nadoknadu. Pa mene, ljudi, boli neprestano. Samo u trenutku kada se smestim na dva medicinska ležaja, bol umine…
Mnogo što šta ne znam ni u ovom trenutku. Jedino znam da ću se boriti da se sazna istina o mom Gagi tokom njegovog lečenja, i o svemu što se dogodilo nakon što smo sve što umemo da radimo, a najviše ljubavi, dali našem gradu, našoj Srbiji i Jugoslaviji. Vodilja mi je ono najvrednije što imam, moja lepotica i pametnica Jelena, moja najživotnija radost, moj najblistaviji dragulj.
HVALA DOBRIM LJUDIMA
Veliku zahvalnost dugujem pre svega, svojoj porodici, ćerci Jeleni i zetu Stefanu i njegovoj porodici, lekarima koje sam pomenula, sestri Maji, zetu Gagi, sestriću Banetu i snahi Tanji, mojim kumama Gordani Marković i Gorici Stanivuković i njihovim porodicama, Jasmini Tutorov i Draganu Ćiriću, mojoj Milici i horistkinjama, Udruženju novinara Srbije, kolegama koji su me prvi posetili još dok sam bila na intenzivnoj nezi, kolegama u medijima koji su prenosili informacije nakon nesreće, ljudima pravoslavne, katoličke, muslimanske i judejske veroispovesti koji su se molili za moj život…
