Čiji kapital, toga i privreda

Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Međunarodna investiciona pozicija (MIP) je makroekonomski račun (bilans), odnosno statistički izveštaj u kojem su sadržani svi finansijski odnosi jedne države sa inostranstvom. Važnost dokumenta proizilazi iz činjenice da se u njemu beleže sva potraživanja jedne zemlje od drugih i sve njene obaveze prema ostatku sveta. MIP predstavlja razliku (saldo) između tih potraživanja i obaveza. U zavisnosti od toga da li je vrednost ovog indikatora (računa) pozitivna ili negativna, država može biti neto kreditor ili neto dužnik u odnosu na druge (tzv. sektor inostranstva).
Po pravilu, razvijene države su neto kreditori (imaju pozitivnu vrednost MIP), dok su manje razvijene neto dužnici (beleže negativnu vrednost). Negativan bilans MIP ima većina bivših tranzicionih zemalja iz Centralne i Istočne Evrope, dok razvijene države Zapadne Evrope (Nemačka, Holandija, Belgija, Luksemburg, Austrija) i Skandinavije (Finska, Švedska, Danska) ostvaruju pozitivan vrednost finansijski odnos sa inostranstvom.
Pomenuti bilans predstavlja dobru polaznu osnovu za procenu rizika kojima je jedna zemlja izložena. Što je ovaj račun u većem minusu, to je rizik od finansijske krize veći. Prema podacima Narodne banke Srbije, na dan 31. marta 2024. godine potraživanja naše zemlje od inostranstva (aktiva) su iznosila 46,43 milijarde evra (od čega se oko 25 mlrd. odnosi na devizne rezerve). Naše ino obaveze (pasiva) dostizale su čak 96,59 milijardi evra. Stoga je međunarodna investiciona pozicija Srbije na kraju prvog kvartala ove godine zabeležila negativan saldo od 50,16 milijardi evra, pri tome se on od 2013. godine kontinuirano povećava.
Osim toga, udeo negativnog salda međunarodne investicione pozicije u BDP-u bi se mogao tumačiti kao „indeks ekonomske potčinjenosti”, odnosno „indeks kolonizacije” jedne zemlje.
Što je navedeni indikator veći, stepen njenog ekonomskog suvereniteta je manji i obrnuto. U tom pogledu, pozicija Srbije je lošija u odnosu na većinu onih država koje su takođe prošle kroz proces tranzicije. Na kraju 2023. godine pomenuti udeo je u Srbiji dostizao čak 71,9%, dok je „indeks kolonizacije” u slučaju drugih zemalja bio značajno manji – u Bugarskoj 7,6%, Češkoj 13,2%, Estoniji 21,3%, Hrvatskoj 21,6%, Poljskoj 32,3%, Rumuniji 39,8%, Mađarskoj 43,2%, Slovačkoj 54,1% itd.
Da se naša zavisnost od inostranstva povećava brže od ekonomskog napredovanja svedoči i sledeća činjenica. Ukupan rast BDP-a u realnom izrazu (korigovan za inflaciju), koji pokazuje za koliko se povećao fizički obim proizvodnje, je u toku perioda 2013-2023. godina iznosio 29,1%, dok se istovremeno negativan saldo MIP uvećao kumulativno čak za 63,4% (sa 30,6 na 50,16 milijardi evra). Dakle, naš razvojni model daje određene rezultate u pogledu rasta BDP-a, ali po cenu rastuće ekonomske zavisnosti i potčinjenosti, odnosno gubitka ekonomskog suvereniteta. Imajući u vidu sve rečeno i polazeći od stare narodne izreke „Čije ovce, toga i livada”, opravdano se može postaviti pitanje koliko suštinskog uticaja na domaće privredne tokove zaista imamo, kao i kolike su naše koristi od njih.