U rekonstrukciji Trga dr Zorana Đinđića došla je na red i seča drveća. Prolazim preko pešačkog mosta i gledam kako rube zelene krošnje i stabla… Nema šta, estetika je dosledna: sve ima da bude poravnjeno i golo – kao aerodromska pista. Takav nam je Trg slobode, na drugom kraju glavne ulice, da nije onog spomenika kralju Petru na sredini, komotno bi mogla kakva „cesna” da sleti…
Stabla, eto, seku, a nisu se setili da obezbede sijalice, jer je, u onim uskim prolazima koje su nam ostavili da se, uz zgradu SDK, provlačimo pored gradilišta celu zimu, mrkli mrak čim zađe sunce. A zimi sunce rano zađe, pa su se pešaci nekako snalazili takoreći „pipajući”. Mada, ko zna, moguće je da je i ovo neka štedljiva taktika da dobijemo bolju vidljivost: kad se sklone krošnje, prirodno osvetljenje od zvezda i meseca bolje će prodirati, pa će se bolje videti i bez sijalica. A ide i leto, dan je sve duži…
Utisak je da se uklanjanje drveća odavno dosledno sprovodi po celom gradu: ovde, pa onde, ali uporno. E, sad, doduše, možda će, namesto i ovog što sad nemilosrdno seku, posaditi neke nove mladice. Pa će i one – za jedno 10 godina – zaokružiti svoje male krošnje, okrugle, kao pečurkice, bacajući tanki hlad oko sebe, u prečniku od metar-metar i po. Zato od toga hlada prolaznici neće imati koristi, ali će barem biti uredno i bez orezivanja. Mora se priznati da je ovo drveće koje nam je, po ulicama, još preteklo – mnogo neurednije, raščupano, razbacuje lišće u jesen svuda okolo, džaba ti bilo takve hladovine kad oko nje stalno moraš da se trudiš, orezuješ i čistiš, i još da trpiš grdnju što ne paziš dovoljno da grane ne zasmetaju nekim žicama i provodnicima…
Kao što rekoh, u pitanju je čista estetika – aerodromska, mada je neki zovu i estetika fudbalskog terena, što, međutim, nije odgovarajuće, jer se na fudbalskom terenu neguje trava, a ovde trava ne raste…
