Milicin apel skrenuo pažnju na učenike sa hendikepom
Sramota je što i u 21. veku treba objašnjavati da je obrazovanje pravo, a ne problem.
Ovo je rečenica iz teksta koji je na „Fejsbuku” objavila studentkinja Milica Knežević, uz fotografiju u invalidskim kolicima i natpisom „Obrazovanje za sve”. Tekst je u javnosti pokrenuo pitanje dostupnosti obrazovanja osobama sa hendikepom, uprkos tome što zakon daje svima jednake mogućnosti, život je nešto sasvim drugo.
Milica je studentkinja Tehničkog fakulteta „Mihajlo Pupin”, a pre nesreće, 2009. godine, otkakao je vezana za invalidska kolica, bila je uspešna odbojkašica. Uprkos svemu, Milica se ne predaje, pokrenula je brojne aktivnosti za pomoć osobama sa invaliditetom, a sada je i uspešna studentkinja na obrazovnom programu informacione tehnologije – softversko inženjerstvo.
– Moja sreća je što oko sebe imam ljude koji mi pomažu, od samog prevoza do ulaza na fakultet i kretanja po ovoj ustanovi, ali mnogi to nemaju. Uz to, kada je loše vreme, tu je „Maksi taksi” koji me vozi besplatno. Međutim – ne mogu reći tačan broj – ali zaista mnogo osoba sa invaliditetom nema nikakvo obrazovanje ili ima završenu samo osnovnu školu, što je zaista poražavajuće – kaže Milica, dodajući da svi imaju pravo na znanje i dostojanstvo.
Milici je posebno čudno kada neko kaže da treba obezbediti obrazovanje osobama sa posebnim potrebama:
– Ne razumem – kaže ona. – Moja potreba je da dolazim na Fakultet, da mogu da uđem u slušaonice, kabinete, laboratorije, da učim, da odem do toaleta, a to su potrebe svih studenata… Na prilazu fakultetskoj zgradi, postoji rampa. Problem nepristupačnost se, međutim, odnosi na gotovo sve prostorije na fakultetu – od samog ulaza, ulaska u amfiteatar (zbog visokog praga), nedostupnosti i neprilagođenosti toaleta, do svih kabineta i učionica koji se nalaze na spratovima.
Milica se sa mamom i sestrom iz Česterega preselila u Zrenjaninu, gde su podstanari. Da nije bilo njenog obraćanja javnosti putem društvene mreže – smatra ona – ne bi bilo ni interesovanja medija.
– Naravno – kako kaže naša sagovornica – najvažniji je lift, jer je to trajno rešenje i za druge studente koji se otežano kreću, a ima ih i na našem fakultetu.
Milica je studiranje počela sa desetkama. A najvišu ocenu za hrabrost odavno je zaslužila.
Dekan Tehničkog fakulteta dr Milan Pavlović veruje da će naići na razumevanje Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj:
– Prema prvim proračunima, potrebno je više od dva miliona dinara. Verujemo da će nam u tome da ugradimo lift pomoći i velike kompanije sa kojima sarađujemo. Već smo konkurisali kod Pokrajine, ali su nam odgovorili da za tu namenu nemaju više sredstava, a toalet će se uraditi sredstvima Ministarstva rada. U svakom slučaju, ponovo ćemo konkurisati kod Sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj.
RADAKOVIĆ: BIĆEMO UPORNI
Osim Ljiljane Lučić, u Zrenjaninskoj gimnaziju su još dva učenika u invalidskim kolicima. Dijana Lazić iz Banatskog Karađorđeva i Dražen Trivunović iz Banatskog Dvora su maturanti.
– Gimnazija nema personalnog asistenta, mada smo to tražili, ali ima dobru pedagoško-psihološku službu koja zaista mnogo pomaže da svi naši učenici mogu da reše neke svoje probleme, posebno kada je reč o đacima sa hendikepom – kaže Milan Radaković, direktor Zrenjaninske gimnazije.- Planiramo da konkurišemo za sredstva za ugradnju lifta, a na leto ćemo prilagoditi toalete osobama sa posebnim potrebama. Kada su Dijana i Dražen krenuli u prvi razred, škola je napravila pristup školi, a opština Žitište im je obezbedila prevoz i laptop. Njihove učionice su u prizemlju, ali su naši kabineti na spratu, tako da je lift neophodan
Radaković se nada da će povodom 170. godina škole dobiti novac za lift:
– Konkurisaćemo i kod nadležnih u Republici i u Pokrajini. Bićemo uporni – kaže on.
POKUŠAJ U „NjEGOŠU
O đacima sa invaliditetom, posebno onima koji su u invalidskim kolicima, list Zrenjanin” je pisao pre nekoliko godina. Osnovna škola „Petar Petrović Njegoš” otvorila je ovo pitanje, nastojeći da pomogne svojim đacima. U to vreme, Ljiljana Lučić je bila učenica trećeg razreda. Direktor Miroslav Brnjoš, i kolektiv škole podnelu su projekat o izgradnji spoljašnjeg lifta, kako bi đaci sa hendikepom mogli da pohađaju nastavu u višim razredima, čije su učionice i kabineti na spratu. Zbog toga što škola nije uknjižena u katastru, nisu mogli da koriste dobijena sredstva za lift. Ljiljana je danas učenica prvog razreda Zrenjaninske gimnazije, a u „Njegošu” imaju i dalje brigu kako da pomognu đacima koji se otežano kreću.
– Sada u nižim razredima imamo dva učenika koji se teško kreću, a za koju godinu ih očekuje nastava u učionicama na spratu. Od lifta ne odustajemo. Verujemo da će uskoro školska zgrada biti legalizovana i uvedena u katastar, tako da će moći ponovo da konkuriše – kaže Brnjoš.
DIJANA I DRAŽEN: POMOĆ KOLEGA DRAGOCENA
Maturantkinja Dijana Lazić želi da nastavi školovanje, da upiše studije psihologije. U tome ima podršku porodice, profesora i drugova iz razreda čiji je odeljenjski starešna Nenad Šukić.
– Vrlo dobar sam đak – kaže ona.- Znam da mnogi nisu verovali da ću uspeti da završim gimnaziju, ali uskoro ću dobiti svedočanstvo i proslaviti maturu.
Dražen Trivunović je u Banat došao iz Bosne početkom devedesetih. Završio je osnovnu školu u svom mestu, a njegovi roditelji su tamo sami izgradili prilaz ulazu u školsku zgradu.
– Prve dve godine sam dolazio u gimnaziju tri dana u nedelji, a potom redovno – priča Dražen. – Drugovi, razredna Dobrila Petrović, profesori – svi su tu za mene. Naravno, nije mi pristupačno da idem do kabineta, ali drugovi me vode u fiskulturnu salu, mada ne volim da ih opterećujem jer su moja električna kolica teška. Vrlo dobar sam đak, želim da upišem Tehnički fakultet u Novom Sadu, grafički dizajn. Taj fakultet ima lift, i sada mi preostaje da položim ispit. Povezao sam se sa Nenadom Durakovićem, on je iz Zrenjanina i član je Udruženja za studente sa hendikepom. On mi pruža dragocene informacije i verujem da će mi pomoći kada dođem u Novi Sad – kaže Dražen.
