Opet smo počeli da se delimo. Na one koji hoće i one koji neće da uzmu famoznih 100 evra koje država uplaćuje svim punoletnim građanima, kao neki vid pomoći za ono što su pregrmeli u doba kada je zbog korona virusa bilo proglašeno vanredno stanje. Dobro, to i jeste lična stvar pojedinca – uzeti ili ne uzeti, pitanje je sad, ali zaista ne vidim potrebu da se javno oglašava, počevši od premijerke pa na dalje – ili niže, da se neće prijaviti za tih sto evra, u dinarskoj protivvrednosti. Onda njenim putem krenu i drugi, i treći i sad se pitam – čemu to. Kao ti si savestan građanin pa se odričeš ovih para, a oni koji će da ih uzmu to nisu… Ili, šta?
Oni koji neće pare su, očito, povlašćeni i napredni jer imaju za više nego što im treba, pa mogu da se odreknu „evrića” jer je to za njih sića! Uostalom, njihova stvar, samo nemoj da nam mašu kako su se tih para odrekli, bože moj… I ne znam zašto da neko ne uzme pare koje su u stvari njegove, i kada svaki dinar mnogo znači kada treba platiti račune za komunalne usluge, porez, pa sve druge troškove, a uz sve to i smisliti šta skuvati za ručak…
Ne mogu da verujem da i dalje kuburimo sa pritiskom. Mislim na pritisak u vodovodnoj mreži. Već od drugog sprata počinju muke stanara u višespratnicama. Niti možeš da uključiš veš mašinu, niti da se okupaš, da održavaš redovnu higijenu… Ranije su za to bili „krivi” oni koji zalivaju bašte, ali šta je sad, jer ovaj problem nije od juče. A od obećanja da će se situacija normalizovati – ništa.
Uostalom, pisala sam ranije o ovome. Samo, što je mnogo – mnogo je.
Maj je. Neko bi rekao – najlepši mesec u godini. E pa tog najlepšeg meseca u godini, budeći se iz toplog sna, udahnem onaj prepoznatljivi miris. Onaj miris koji trpimo godinama, koji vam se uvuče u sve pore na koži, štipa, davi, guši…
Da li to nama kafilerija opet radi?
Zrenjaninke i Zrenjaninci, kako ste, inače?
