Priča o kapetanu Janči i humci kod Perleza gde je, navodno, sahranjen, sve više dobija na značaju. Narodni muzej Zrenjanin napisao je projekat za istraživanje humke, i trenutno čekaju „zeleno svetlo” od Gradske uprave. Tim povodom porazgovarali smo sa Dejanom Vorgićem, istoričarem umetnosti u Narodnom muzeju i učesnikom na projektu, koji se odavno zainteresovao za bitku kod Perleza 1848. godine, između srpskih revolucionara i mađarskih husara. Šta projekat podrazumeva i ko radi na njemu?
– Muzej je aplicirao, dao je predlog preliminarnog iskopavanja. To neće biti istraživanje cele humke nego ćemo probno raditi mesta, sonde i rovove da vidimo gde se šta nalazi jer humka nije mala. Problem pravi vikendica koja je na sred brdašca i moramo kopati okolo, a možda se baš ispod njega nalazi to što tražimo. Tražili smo sredstva i čekamo da ih odobre. Tim koji bi radio na terenu obuhvatio bi više institucija u gradu: činili bi ga arheolog iz Muzeja, arheolog iz Zavoda za zaštitu spomenika, verovatno bismo imali istoričara iz Arhiva kako bismo što bolje osvetlili istorijski aspekt cele priče, antropolog i ja. Šta očekujete od iskopavanja?
– Postoji jedan zapis o humci koji je nastao četiri godine nakon bitke kod Perleza i govori da je Erne Kiš, mađarski general, sahranio srpske saborce i revolucionare na tom mestu ali postoje i zapisi da su tu sahranjeni i mađarski vojnici, tako da je vrlo interesantno i neizvesno šta ćemo pronaći ako dođe do arheološkog iskopavanja. Koliko je značajna humka kapetana Janče, s obzirom da se o njoj nije mnogo govorilo?
– Erne Kiš je verovatno čuo za kapetana Janču, junaka bitke kod Ečke, i možda video način na koji je poginuo, pa je odlučio da ga sahrani kako i dolikuje. Čak postoji priča da je za srpske revolucionare doveo sveštenike iz Perleza da održe opelo. Kiš je, po nekim izvorima, postavio i krst na humci. U tom zapisu se kaže da je bio crn i drven, ali je propao još krajem 19. veka. Mi kao narod zaboravljamo neke stvari. Dok je bila Austrougarska, nije postojala velika mogućnost da se to mesto pristojnije obeleži. Austrougari to nisu zabranjivali ali je to bila osetljiva tema. Sve do Prvog sv. rata ozbiljniji spomenik na tom mestu nije mogao da postoji. Sa druge strane, postojao je spomenik Erneu Kišu na glavnom gradskom trgu. Kad je prošao Prvi sv. rat, ubrzo je došao i Drugi, i ove stvari su se zaboravljale, ostajala je poneka priča u narodu, čak se ni ozbiljnije studije nisu doticale Janče kapetana. Često je posle Drugog sv. rata pisano o logoru u Perlezu gde su bili stacionirani revolucionari, ali se na tome završavalo. Mi nemamo detaljniju studiju o tim bitkama. Postoji dosta nejasnoća i nelogičnosti, jer su napisi iz tog perioda prilično romantičarski i nacionalno obojeni. Mislim da bi ovo arheološko iskopavanje bilo pun pogodak, a šta ćemo otkriti, ne znamo. Sve mape i zapisi govore da su tu sahranjeni, ali postoji mogućnost i da nisu. Možda je to bilo samo mesto pogibije. Humka danas može biti sagledana i sa stanovišta međunacionalne solidarnosti, posebno ako su tu sahranjeni i mađarski borci i ako je jedan Mađar naredio da se Srbin sahrani po srpskim obredima, sa velikom čašću. Čitav taj potez ima veliki značaj jer se bitka tu odigrala, tu je bilo mesto logora koje je Erne Kiš napao. Verujem da je Erne poštovao Janču kao vojnika sa druge strane nišana, i kao časnog čoveka. Kakve utiske donosite sa terena?
– Kolega arheolog Aleksandar Šalamon iz Muzeja, Jelena Gvozdenac Martinov, direktorka Muzeja, Joca Bakalov, arheolog (amater), Slaviša Vlačić, gradski većnik i ja bili smo na humci, kako bismo ispitali stanje na terenu. Pričali smo sa vikendašima i ljudima iz okoline, zanimalo nas je da li je bilo slučajnih nalaza kada su kopali zemlju i gradili vikendice, međutim, niko ništa nije potvrdio. Nažalost, ne možemo da uđemo u trag čoveku koji je podigao tu vikendicu sedamdesetih godina prošlog veka na samoj humci, jer je više puta prodavana. Ali, poslednji vlasnik je saglasan da uradimo iskopavanje kod vikendice. To je mesto na kojem su ljudi poginuli u bici i trebalo bi da se na pristojan način obeleži. Može da bude mesto hodočašća kao što je bilo u 19. veku, ali sve zavisi od toga šta ćemo otkriti.
JATAGAN DOBROVOLjACA IZ SRBIJE
– Krenuo sam da pišem o tome kada sam čitao „Memoare iz rata” koje je napisao Jovan Stefanović Volovski, učesnik borbe kod Ečke. Više sam se zainteresovao za to jer nismo mnogo učili u školi o tome, pa sam istraživao i proučavao stare mape. Interesantno mi je da u stalnoj postavci istorijskog odeljenja Muzeja imamo dva jatagana kakve su nosili srbijanski dobrovoljci, pa i kapetan Janča. Imamo kubure balkanske izrade čije poreklo ne znamo, ali karakteristike upućuju na istočnjački element i interesantna je njihova pojava u Banatu. Pokušao sam da otkrijem i odakle je tačno Janča došao, ali nažalost, izvori o tome ne govore – kaže Dejan Vorgić.
