Dug javnog apotekarskog sektora u Srbiji prema dobavljačima, prema nekim procenama, iznosi oko dve i po milijarde dinara, ugašene su mnoge apotekarske ustanove, a u Vojvodini su, prema rečima dr Milana Miljuša, direktora Apoteke Zrenjanin, preostale još samo dve – u Subotici i Zrenjaninu. Međutim, zbog lošijeg poslovanja Apoteka Zrenjanin je lane ipak morala da sprovede oštru racionalizaciju.
Jedno od rešenja jeste javno-privatno partnerstvo, za koje je Apoteka Zrenjanin dobila i podršku Gradskog veća. Ovim modelom funkcionisanja apotekarske delatnosti mogle bi se očuvati seoske apoteke i preostali zaposleni, a zrenjaninski projekat javno-privatnog partnerstva u apotekarstvu bio bi prvi u Srbiji, ističe dr Milan Miljuš.
– Nije to pokušaj da se iznađe rešenje samo za Apoteku Zrenjanin, nego za čitav javni apotekarski sektor. Mi smo pokrenuli pionirski projekat. Veliki broj državnih apoteka više ne funkcioniše, ili su date u zakup. Mislim da model zakupa nije dobar zato što ne daje velike garancije niti zaposlenima, niti lokalnoj samoupravi. Rešenje vidimo kroz tzv. ugovorno javno-privatno partnerstvo sa elementima koncesije. Apoteka Zrenjanin je bila u boljoj poziciji nego većina drugih javnih apoteka u zemlji, ali je prošle godine ipak bila prinuđena na racionalizaciju ustanove.
– Otišlo je 46 zaposlenih iz ustanove, i to uglavnom iz sektora administracije. Preko Ministarstva zdravlja izdvojili smo novac i ti ljudi su sa otpremninama napustili ustanovu. Sedam meseci kasnije, ipak smo uspeli da se organizujemo da sve funkiconiše, sa većim ili manjim poteškoćama. Potom ste se odlučili da uđete u projekat javno-privatnog partnerstva (JPP)?
– Još prošle godine smo to rešenje predočili gradonačelniku i Gradskom veću. Godinu dana smo razgovarali sa različitim privatnim partnerima i ispitavali tržište. Sada je Gradsko veće donelo zaključak da postoji javni interes za ovakav projekat. Zatim se na republičkom nivou izrađuje koncesioni akt, koji se daje na razmatranje republičkoj Komisiji za javno-privatno partnerstvo. Predaćemo ga do kraja ove ili početkom sledeće nedelje. Ako bi koncesioni akt bio pozitivno ocenjen, sledeće bi bilo da se Skupština grada izjasni o javnom interesu, pa bi se onda otvorio tender za izbor privatnog partnera. Dok traje ugovor, potencijalni privatni partner imaće mogućnost upravljanja. Minimum naših obaveza jeste da sačuvamo radna mesta, kao i sve apoteke u selima. U javno-privatnom partnerstvu će i lokalna samouprava ubirati koncesionu mesečnu naknadu od privatnog partnera i što je važno – svi sadašnji dugovi zrenjaninske Apoteke bili bi sanirani. Projekat bi trebalo da traje 15 godina. Nakon isteka ugovornog roka lokalna samouprava, Republika ili ko god bude u tom trenutku nadležan, moći će da kaže da li projekat valja ili ne, da li idemo dalje u privatno partnerstvo sa novim ugovorom, ili se vraćamo na državno apotekarstvo, što se ponegde (u Poljskoj, Mađarskoj) delom i dogodilo. Kao uzrok problema poslovanja javnih apoteka često se navodi povlašćeni položaj privatnih apoteka, ali takođe se ističe da je urušavanje počelo još početkom dvehiljaditih, kada su apoteke sa državnog budžeta prebačene u nadležnost lokalnih samouprava?
– Pre pet godina je počelo otvaranje velikog broja privatnih apoteka, kojih danas u Srbiji ima oko 1.700, što znači da se broj duplirao za pet godina. To je u određenoj meri uzelo promet državnom sektoru. Takođe, tada su i privatnici dobili mogućnost da izdaju lekove na recepte. Recept praktično „dovodi” pacijenta i povećava promet. Kada vama čovek dođe sa pet recepata, naravno da će uzeti i sve drugo što mu je potrebno. Mada od samih lekova na recept nema velike zarade, jer je tu marža ograničena na 12 odsto, a sa toliko malom maržom teško da može da se opstane. Uslovi pod kojima javni apotekarski sektor radi u odnosu na privatni, potpuno je autsajderski. Mi ne možemo da podignemo komercijalni kredit, na primer, ne možemo tržišno da se ponašamo. Osim toga, nabavka lekova čije troškove snosi RFZO, ide putem centralizovanih javnih nabavki, a privatni sektor nema tu obavezu. Takođe, naši dobavljači lekova su i sami otvorili veliki broj privatnih apoteka, tako da su nam praktično konkurencija. Postoji bojazan da apoteke od zdravstvenih ustanova postanu trgovinske, prošle godine je negodovanje stručne javnosti izazvao Pravilnik o proizvodima koji se mogu prodavati u apotekama, u šta su spadala i sredstva za čišćenje…
– Državne apoteke su imale svoju ulogu – da posluju u selima, da prodaju lekove koji možda nisu toliko rentabilni itd, i te uloge se moraju zadržati. Uvek važi pitanje – da li celo farmaceutsko tržište posmatrati isključivo sa profitabilne strane ili postoji i socijalna varijanta? Globalne okolnosti su takve da su, nažalost, socijalna i bilo koja druga društvena odgovornost u drugom planu. Mi smo, čak sve vreme koliko radimo, registrovani kao trgovinska radnja, imamo šifru trgovine. Sada pokušavamo da se krećemo u domenu mogućeg, odnosno da sačuvamo ustanovu.
