Neretko, prve pomisli na ekonomiju su kancelarijski rad i hrpe papira. Ekonomiste zamišljaju kao zatvorene ljude koji stalno nešto računaju. Da ovaj poziv može biti kreativan i zanimljiv dokazuje Zrenjaninac dr Bojan Ristić (1983). Od 2006. zaposlen je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a od oktobra ove godine postao je prodekan za nauku i projekte.
U ovu visokoobrazovnu instituciju kročio je 2002. kada je upisao osnovne studije. Okončao ih je 2006. na smeru Ekonomska analiza i politika. Na matičnom fakultetu masterirao je tri godine kasnije. Doktorsku disertaciju sa najvišom ocenom odbranio je 2017. Prošao je kroz sva naučna zvanja: od asistenta (2010), docenta (2018) do vanrednog profesora (2023). Omiljen među studentima, ali i brojnim kolegama, dr Ristić predaje brojne, vrlo složene predmete.
Šta trenutno vidite kao najveći izazov u poslu?
– Često razmišljam o tome kako da ostanem relevantan i koristan u duhu vremena modernog sveta koji se brzo menja, ne samo tehnološki, već i u načinu na koji razumemo ekonomiju, tržište i društvene odnose. Paradigme se smenjuju, a obrazovanje i naučni rad ih moraju pratiti, često i predvoditi, kako bi pružili odgovore na nova pitanja. Napor je sačuvati kvalitet i dubinu analize u vremenu u kom dominiraju prečice i površnost, te se čak i o samoevidentnim činjenicama raspravlja kao o mišljenjima. Da li je dan kada nije noć, ne sme biti predmet diskusije.
Nekada se u školu odlazilo po znanje kao po dragocenost. Danas, uprkos njegovoj gotovo neograničenoj dostupnosti na internetu, svedočimo sve većem nedostatku temeljitog znanja. Zvuči sasvim paradoksalno. U tom kontekstu, za mene je ključni izazov prenošenje znanja na modernog studenta koji ima drugačija očekivanja od studija, pa i pristup učenju u odnosu na ranije generacije. Na koji način se trudite da ekonomske teme predstavite studentima i da ih zainteresujete?
– Važno mi je da ih podstaknem na kritičko mišljenje, da ne prihvataju ekonomske modele i zaključke zdravo za gotovo, već da ih preispituju i prilagođavaju različitim kontekstima. Brinem se kad ne uspem u tome. Osetim kad se to desi. Čini mi se da je borba za pažnju studenata postala neprestana opsesija nas nastavnika, jer je kompjuterski algoritmi mnogo efikasnije pronalaze od nas. U tom duhu, toplo preporučujem knjigu Nikolasa Kara „Plitko”. Od momenta kad se probude i pogledaju u telefon do trenutka kad pogledaju u njega pre spavanja, nalazi se prostor za studiozno učenje. Čini se da on postaje sve tešnji kako vreme odmiče. U konkurenciji za pažnju studenata, samo entuzijazam i strast za temu koje, ipak, može preneti samo čovek iza kog stoji dobra institucija mogu biti dobitni. Kako danas gledate na svoj rodni grad? Koje prednosti u njemu vidite u odnosu na Beograd?
– Zrenjanin je grad u ponovnom usponu. Oblikovao me je u ključnom delu života, ne samo kroz obrazovanje, već i kroz vrednosti koje sam poneo i koje mi znače. U malom mestu gde je ritam života sporiji, izraženiji je osećaj zajednice i prostor za dublje međuljudske odnose, što su osnove za lični i profesionalni razvoj. S druge strane, Beograd nudi dinamičnost, te šire mogućnosti i pristup bogatijem akademskom i kulturnom okruženju, ali i nesnosnu gužvu i nervozu gotovo svakog dana, te hronični manjak vremena za sve osim za posao. Ta dva iskustva vidim kao komplementarna na početku svog novog života u Zrenjaninu. Kakve koristi će doneti novi autoput?
– Veoma me raduje njegova izgradnja, jer će značajno približiti Zrenjanin glavnim ekonomskim centrima, nadasve prestonici, što mene naročito interesuje. To nije samo infrastrukturni projekat, već i most koji spaja mogućnosti za bolji život i rad njegovih stanovnika. Novi put će omogućiti mnogima da zadrže svoj dom u Zrenjaninu, sa svim prednostima života u manjoj sredini, blizinu porodice i prijatelja, dok se istovremeno ostvaruju profesionalne ambicije u većem gradu.
I sâm sam, na određeni način, izabrao baš takav put – zadržao sam vezu sa rodnim mestom, a karijeru gradio u dinamičnijem okruženju Beograda. Realno gledano, ponešto od toga se naprosto nametnulo. Nadam se da će autoput inspirisati mnoge da potraže sličnu harmoniju između korena i prilika. Iako često putujem, život u manjoj sredini poput Zrenjanina mi omogućava da, uprkos vremenu provedenom na putu, zapravo imam više prostora za one delove života koji nisu povezani sa poslom, a koje doživljavam važnijim za ličnu ravnotežu i sreću. Pored ekonomije, imate li neki hobi?
– Jedno od mojih skorijih interesovanja je biciklizam, koji obično ne zahteva mnogo, osim malo lepog vremena. Zrenjanin je savršen, ne samo zbog dobro osmišljenih ruta, već i zbog blizine evropskih biciklističkih koridora, što će u budućnosti omogućiti veće avanture. Jednostavno, sve je ravno i pod pravim uglom. S druge strane, kada pomislim na biciklizam u Beogradu, neizbežno osetim teskobu zbog gužvi i haotične saobraćajne situacije.
Najzad, velika pasija mi je književnost, koja potiče nadasve iz moje porodice, ali i kvalitetne i jedinstvene „dresure” u Zrenjaninskoj gimnaziji, koja je oblikovala moj put ka literaturi. Za čitanje se na kraju krajeva ne mora se čekati lepo vreme. Za dobru književnost je uvek sezona.
