Kada je početkom godine u Beogradu u Botaničkoj bašti „Jevremovac” prvi put za 132 godine procvetala meksička biljka agava, što se dogodilo u samo nekoliko staklenika u svetu, ovaj fenomen javnosti je predočio Zrenjaninac dr Milan Gavrilović, naučni saradnik Biološkog fakulteta u Beogradu (Katedra za morfologiju i sistematiku biljaka). Za prirodne nauke Milan se zainteresovao još u osnovnoj školi, između ostalog, zahvaljujući kampu Mladi fizičari i astronomi, koji su vodili nastavnici iz različitih škola
Beležio je dobre rezultate na takmičenjima iz biologije, a dodatna znanja o ovoj nauci sticao je na seminarima u Istraživačkoj stanici Petnica. Kaže da ga je ovo mesto oduševilo nesvakidašnjim načinom rada sa talentovanim učenicima, te da i danas rado odlazi tamo, ali u ulozi predavača.
Tokom školskih dana Milan je sa bratom blizancem LJubišom ozbiljno trenirao tenis, košarku i ronjenje – zbog kojeg je na početku studija biologije u Beogradu želeo da izučava život morskih dubina. Kako su ga privukli i botanički predmeti, ipak se posvetio svetu biljaka.
Usavršavao se na stručnim praksama u Berlinu i u Rio Klaru (Brazil). Doktorske studije iz oblasti botanike završio je na Biološkom fakultetu 2019. godine, dobivši nagradu „Nedeljko Košanin” za najbolju disertaciju.
Prisećajući se detinjstva, naš sagovornik navodi da ga je živi svet fascinirao odmalena, te da i danas čuva enciklopedije o prirodi koje mu je majka tada kupovala.
– Razredna u osnovnoj školi Izabela Sekula, nastavnica biologije, mnogo je doprinela mojoj ljubavi prema ovoj nauci. Kako me je nastava i tada privlačila, tokom dečje nedelje u školi uvek sam se prijavljivao da vršnjacima održim čas biologije. U Zrenjaninskoj gimnaziji moja ljubav prema ovoj nauci se samo pojačala, čemu je doprinela profesorka Smilja Nedeljkov. Bila je stroga, ali je fantastično predavala. Uvek je govorila da u nizu pitanja može da nam poveže celu biologiju, da je u ovoj nauci sve očigledno i da se ništa ne uči napamet. Sada ponekad u načinu svog predavanja i ispitivanja studenata prepoznajem njen stil. Šta vas je tokom studija privuklo ka botanici?
– Iako sam voleo da sa bakom radim u bašti i da čitam o baštenskim i sobnim biljkama, kada sam upisivao fakultet prvobitno sam mislio da ću se baviti marinskom biologijom. Tome je doprinela i činjenica da smo godinama brat i ja na proleće išli na more tokom Plave nedelje ronjenja sa ronilačkim klubom „Begej” i sa mamom, koja se takođe bavi ovim sportom. Tada bih jedva čekao da vidim šta su ronioci pronašli, a najviše su me fascinirale hobotnice. Ipak, već na prvoj godini fakulteta interesovanje mi je privukla i botanika. Na drugoj godini posebno sam se očarao sistematikom biljaka, koja povezuje ceo biljni svet na Planeti. Kako izgleda posao naučnika? U kojem aspektu najviše uživate?
– Posao naučnika jeste izazovan, uzbudljiv i obuhvata različite eksperimente u laboratoriji i na terenu, zatim diskusije sa kolegama, čitanje literature, a nekad i izvođenje nastave. Kako bi naučnik bio „vidljiv” u svetu, mora da objavljuje radove u renomiranim naučnim časopisima. To je, nažalost, u Srbiji dosta teže nego u svetu (brat je doktorirao hemijsko inženjerstvo u Norveškoj i poređenjem se uviđaju drastične razlike). Bez obzira na poteškoće, otkrića uvek obraduju istraživača i tada se zaboravi kakvi su uslovi rada. Naravno, nisu svi rezultati senzacionalni. Ponekad ne dobijemo ono što smo očekivali, ali i to je deo posla. Takođe, svaki naučnik bi trebalo da prikazuje svoje rezultate na naučnim međunarodnim konferencijama. Mi se trudimo da godišnje učestvujemo na bar jednoj u regionu, jer su dalje destinacije zbog finansijske situacije i dalje nemoguće. Naš posao zahteva i da konkurišemo za finansiranje naučnih projekata kod domaćih i međunarodnih institucija. Trenutno rukovodim bilateralnim projektom između Srbije i Mađarske, koji finansiraju ministarstva ove dve zemlje. Tokom izrade doktorske disertacije bio sam uključen i u realizaciju nastave na predmetima koje moj mentor prof. dr Peđa Janaćković predaje. Izvođenje nastave predstavlja pravi užitak, ali i veliku odgovornost, posebno kada uspete da uvidite da studenti menjaju mišljenje o botanici, kao „dosadnoj, gde se samo buba napamet”. Deo posla je i mentorisanje studenatima. Čime ste se bavili tokom postdoktorskog usavršavanja na Univerzitetu u Johanezburgu?
– Od maja do decembra 2021. godine boravio sam na Departmanu za botaniku i biotehnologiju biljaka, Fakulteta za nauku, Univerziteta u Johanezburgu zahvaljujući stipendiji Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Usavršavanje sam obavio pod rukovodstvom prof. dr Alekseja Oskolskog na osnovu predloženog projekta, koji se bavi endemičnom florom familije Asteraceae (najpoznatiji predstavnici ove porodice biljaka jesu gerber, bela rada, suncokret). Odlazio sam na terene i prikupljao uzorke, a radio sam i u anatomskoj laboratoriji. Terenska istraživanja su bila od izuzetnog značaja jer sam unapredio veštine rada i upoznao i floru južne Afrike. Naši preliminarni rezultati su pokazali da klasične metode, kao što su uporedna anatomska istraživanja, mogu dovesti do boljeg razumevanja taksonomije, ekologije, evolucione istorije biljaka, kao i njihovih veza sa srodnicima sa drugih kontinenata. Takođe, uspostavljena saradnja je od velikog značaja za naš fakultet i uopšte Univerzitet u Beogradu. Bolje poznavanje habitata i flore južne Afrike mnogo će značiti za proučavanje srodnih balkanskih i mediteranskih vrsta familije Asteraceae.
Kako izgleda bavljenje naukom u Srbiji?
– Mislim da bi svaki naučnik u Srbiji i regionu rekao da ima puno poteškoća. Pre svega, po pitanju opremljenosti laboratorija, nedovoljnoj količini sredstava za ozbiljne eksperimente, a samim tim i objavljivanje naučnog rada u prestižnim časopisima. U našem slučaju to podrazumeva i odlazak na terene (Srbija i region) i prikupljanje biljnog materijala. Ponekad i razmenjujemo uzorke sa drugim laboratorijama u svetu.
U Srbiji se, nažalost, ulaže veoma malo u nauku, a da bi se uradila ozbiljnija studija, mora mnogo više da se investira u opremu, hemikalije, terene, pa čak i u plaćanje objavljivanja rada kako bi bio dostupan svima na čitanje („open access”). To se najbolje shvati kada se boravi u nekoj inostranoj laboratoriji i vidi na koji način ona funkcioniše. Ponekad se i sam začudim kako uopšte uspevamo da objavljujemo naučne radove i da idemo u korak sa svetom. Saradnja sa drugim fakultetima i institutima je ključna u prevazilaženju problema.
Da li „za svoju dušu” uzgajate neke biljke?
– U Zrenjaninu sam uživao u radu u bašti. Sada sam u stanu, gde su uslovi malo drugačiji, ali naravno da gajim biljke jer one oplemenjuju prostor. Neobična biljka koju gajim jeste kafa. Međutim, ona i nije tako zahtevna za negovanje, posebno ako se redovno zaliva, drži na toplom i svetlom mestu i povremeno štiti od biljnih vaši. Biljku koju takođe volim, a za koju je pokazano da odlično prečišćava vazduh (prema istraživanjima američke svemirske agencije NASA) jeste spatifilum. Uz to je i lepa.
