Njegov život počeo je veoma neobično. Rođen je 1978. godine u Novom Sadu i kao beba nekoliko meseci je živeo u studentskom domu sa svojim roditeljima, koji su tada bili studenti medicine. Po završetku studija posao su dobili u rodnom Zrenjaninu, gde su gradili uspešne karijere. Urošev otac dr Mirko Bačić, epidemiolog, radio je u Zavodu za javno zdravlje, a majka dr Nada Bačić, pedijatar, u Domu zdravlja „Dr Boško Vrebalov”.
Ugledajući se na njih, Uroš i njegov brat Nemanja završili su Medicinski fakultet. Uroševa karijera počela je u Opštoj bolnici „Đorđe Joanović”, a sada je šef kateterizacione laboratorije (angio-sala).
Tokom prijatnog razgovora sa doktorom saznali smo sa kakvim izazovima se suočava na poslu, koja su mu interesovanja i dalji planovi. Angio-sala za lečenje kardiovaskularnih bolesti u Bolnici postoji nepunih šest godina. Kakvi su rezultati dosadašnjeg rada?
– Mogu da se pohvalim velikim brojem intervencija s obzirom na broj „izvođača”, koji je sveden na jedan, odnosno mene. Još trojica kolega se obučavaju već neko vreme. To su dr Doru Orza, dr Velimir Čolak i dr Blagoje Kovačević. Oni su još na specijalizaciji, tako da povremeno rade u sali. Kada smo počeli sa radom krajem oktobra 2017. urađena je 51 kateterizacija. Tokom 2018. bile su 273 intervencije, od toga 27 implantacija stentova (juna te godine smo počeli i to radimo). Zatim ih je 2019. bilo 414 (oko 100 implantacija stentova i devet akutnih infarkta miokarda). U godini korone je sala prekidala rad jer sam radio i kao kovid lekar. Tada smo imali 259 intervencija. Pre dve godine ih je bilo 173 i prošle 365 (od toga je urađeno pedesetak ugradnji stentova, desetak akutnih infarkta miokarda, 10 FFR procedura).
Akutni (STEMI) infarkti se i dalje šalju u Kamenicu, jer jedan čovek ne može da pokrije službu 365 dana godišnje. Svi ostali slučajevi, koji su čekali na intervenciju u Kamenici, tretiraju se ovde. Sala je dostupna četiri dana nedeljno. Ne radi jedan dan kada izlazim iz dežurstva.
Sa kakvim izazovima se još suočavate?
– Trudimo se da uvedemo nove tehnologije (procena funkcionalne rezerve krvnog suda – FFR, a to radimo optičkim žicama). Ranije sam ugradnju stentova radio sa kolegama sa Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici. Sad ih postavnjam samostalno. Komplikovane intervencije radimo sa lekarima sa pomenutog instituta.
Ovo je početak. Znam da sam se žrtvovao i da je moj razvitak, kao interventnog kardiologa, mogao biti mnogo brži da sam negde na klinici. Postoje čitave šeme rada za određene lezije koje se rade na institutima i klinikama. Kada samo jedan par očiju gleda u ekran to je jako velik izazov. Svestan sam toga, to je bilo pionirski sa moje strane. Uprkos tome, jako sam srećan što sam prvi u ovom gradu uradio kateterizaciju i implantaciju stenta. Zbog čega ste se opredelili za interventnu kardiologiju?
– Tokom studiranja hirurška crta je kod mene uvek bila prisutna. Kad sam došao na staž, hteo sam da se bavim nekom hururškom granom, ali je nešto drugo presudilo. Čim sam došao na Interno odeljenje, kardiologija me je privukla, tačnije interventna kardiologija. Dok sam stažirao gledao sam kako se rade intervencije. Posao je adrenalinski. Kada se razmatralo ko će ići na obuku za interventnog kardiologa uopšte nisam imao dilemu. Nakon fakulteta stažirao sam u zrenjaninskoj bolnici i tu sam se kasnije zaposlio. Pošto sam imao želju da budem kardiolog, ukazala se prilika za to. Sve je išlo svojim tokom i onako kako sam zamišljao. Mislim da tom željom podstičeš sebe da stigneš do cilja. Kakav je osećaj kad nekome spasete život?
– Lep je osećaj kad nekom pomogneš i izlečiš ga. To je svrha ovog posla. Suština rada jednog lekara jeste da je uradio sve što je mogao i da je pacijentu pruženo sve. Neke bolesti, nažalost, nisu izlečive i teško nam je da to priznamo. Kada znam da sam sve učinio, onda mirno spavam. Privlači me adrenalinski posao. Ja to volim, mada me to nekad previše košta živaca, zdravlja, ponekad trpi i porodica. Sa druge strane, ne mogu sebe da zamislim da radim nešto što nije vezano za medicinu. Posao je stresan, ali to sam izabrao i sa tim moram da se nosim. Srbija se nalazi u grupi zemalja sa visokim rizikom umiranja od kardiovaskularnih bolesti. Koji su uzroci i šta možemo promeniti? Kakva je situacija u Zrenjaninu?
– Situacija je loša, kao i svuda u Vojvodini gde se dobro jede i pije. Suština jeste prevencija, ne angio-sala. Ona je posledica onoga što se nije činilo. To je vođenje računa o sopstvenom zdravlju. Kod nas se mnogo konzumiraju slanina, kobasica, šunka. Manje se jede povrće, a više meso, koncentrovana hrana, ugljeni hidrati, masnoće svih vrsta. Iako su pre jeli slično, ljudi su orali njive konjima i volovima pa su se trošili. Sada se sedne u mehanizaciju i kalorije nemaju gde da se potroše. Ostale su loše navike (nekretanje, sedalni način života, gledanje u telefon, kompjuter, nema fizičke aktivnosti). To su stvari koje svi mogu da promene. Ne možeš da promeniš genetiku, ali možeš životne navike. Da li je kovid uticao na taj broj?
– Te podatke o post kovid pacijentima i svim posledicama koje je ostavio po zdravlje znaćemo u narednim godinama kada se završe ispitivanja. Rano je govoriti o posledicama jer je malo vremena prošlo da bi se istražilo kako treba. Ima dosta pacijenata koji imaju problem posle preležanog kovida. Treba znati kakvo je njihovo zdravlje bilo pre nego što su preležali tu bolest. Imali ste mogućnost da uz roditelje vidite sve prednosti i mane ovog posla. Da li su Vas i brata ikad savetovali da odaberete nešto drugo?
– Nikad nisu uticali na to šta bi trebalo da budem. Naravno da im je bilo drago kada sam rekao da ću nakon Gimnazije upisati medicinu. Tata je odmah rekao: „Tu ima puno da se uči”. To je bio jedini komentar. Sigurno su srećni što smo brat i ja krenuli njihovim putem. Verovatno smo i nas dvojica bili pod njihovim uticajem jer su lekari. Maštao sam i da ću biti rok zvezda, ali za to ne treba fakultet. Da li je teško biti lekar u Srbiji? Niste želeli da se oprobate u inostranstvu?
– Ponuda za inostranstvo ima, dobijao sam ih i sigurno ću ih dobijati. Nisam definitivno rekao da ću ostati ovde, ali za sada je tako. Ne mogu još da razmišljam u tom pravcu da ću otići jer volim ovaj grad i zemlju. Ne smatram odlazak uspehom, ali daleko od toga da sam ovde svime zadovoljan. Mislim da zdravstveni radnici zaslužuju bolje materijalne uslove. Verujem da se niko ne bi odlučio da ode odavde kada bi se to promenilo. Mi čujemo koliko naše kolege zarađuju u inostranstvu i nije nam svejedno, a jednako smo uložili trud. To je ono što me koleba. Ne mislim da je život „napolju” bajka, ali znam koliko tamo košta narušeno zdravlje i sve što sebi priređuješ. Mnogo medicinskih sestara je otišlo u inostranstvo, dok je dobar deo lekara otišao da radi privatno. I ja razmišljam o svemu tome, ali nisam doneo odluku da to treba da uradim.
Kako izgleda Vaš dan?
– Moj dan počinje tako što u sedam ujutru imam sastanak. Posle toga dolazim u salu, radimo intervencije. Nekad ih bude četiri-pet, a bilo ih je i po osam. Kad se to završi pišem otpuste za sutra ujutru. Sredom sam dežuran 24 sata pa sam u koronarnoj jedinici. Vreme za sebe i porodicu moram imati i to se podrazumeva. Trudim se da sam im na raspolaganju i da sa sinom provodim kvalitetno vreme. Bavim se sportom, trudim se da putujem što više. Kada putuješ otvaraju se novi vidici. Drugačije razmišljaš i sagledavaš stvari. Osim medicine, Vaša velika pasija je muzika. Kao srednjoškolac ste svirali u rok bendu. Da li Vam je žao što se ozbiljnije niste bavili muzikom?
– Žao mi je. Osećaj scene je neverovatan. Nema lepšeg osećaja nego kad neko kliče i tapše što si im nešto lepo omogućio. U srednjoj školi sam svirao u bendu. Imali smo autorske stvari, spotove. Bilo je loše vreme da bi se to razvijalo. Posle sam krenuo da studiram i tu već nije bilo povratka. Da sam odlučio da se ozbiljno bavim muzikom onda ne bih mogao da budem ovo što sam sada. Poslednjih nekoliko godina sviram sa prijeteljima Pecom, Paksom, Gagom, dr Stevanovićem i to je dovoljno. Jednom nedeljno imam muzičku psihoterapiju kada sviramo i to mi mnogo znači, naročito posle dežurstva. Vodite mnogo računa o zdravlju. Redovno trenirate, trčite etape maratona, učestvujete na tribalion trkama… Koji sport još volite i bez čega ne bi ste mogli da zamislite život?
– Plivanje i vodeni sportovi. Brat i ja smo kao klinci trenirali plivanje i bili smo perspektivni, ali nismo mogli da nastavimo iz određenih razloga. Vodim računa o zdravlju koliko mogu. I trčanje je vid druženja i način opuštanja. Volim sneg i planinu, idem na skijanje. Čemu ste zahvalni i na šta ste ponosni?
– Zahvalan sam roditeljima na svemu jer bez njih ne bih bio ovo što sam danas. Da nije bilo njihovog odricanja ne bi bilo ni mene. Ponosan sam na to što radim i što pomažem sugrađanima. Ipak, najveći uspeh u mom životu su moj sin Maksim i supruga Tatjana.
