Svoj život i bogatu glumačku karijeru posvetio je Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” na čijoj sceni je odigrao više od 70 uloga. Podjednako se dobro snalazi u komedijama, ali i u zahtevnim dramskim žanrovima. Nije mu stran klasični repertoar, ali ni moderni komadi. Oživljavao je likove Nušića, Sterije, Šekspira, Ostrovskog, Čehova, Molijera, Brehta…
Dragan Đorđević, među publikom i kolegama poznat kao Gedža, rođen je 18. oktobra 1960. Karijeru je započeo kao honorarni saradnik 1979. Usavršavao se u dramskoj radionici „Centar” pod rukovodstvom Milenka Pavlova, što mu je pomoglo da uplovi u profesionalne vode. Od 1983. postaje stalni član Dramskog ansambla. Nakon tri godine provedene u ovdašnjem, kratko prelazi u somborsko pozorište. Odatle se 1988. vraća u Zrenjanin i nastavlja sa radom.
Snimao je serije: „Srećni ljudi”, „Gore dole”, „Bela lađa”, „Jagodići”, a od novijih „Kapup”, „Državni službenik”, „Toma”… Zrenjaninci ga znaju iz brojnih komada. Izdvajaju se: „Vlast”, „Romeo i Julija”, „Zlostavljanje”, „Gospodin Mokinpot”, „Bilo jednom u Banatu”, „Šta će biti sa svima nama”. Sa sinom, takođe poznatim glumcem mlađe generacije, Ivanom Đorđevićem Džudijem, igrao je u „Zbogom Žohari” i delio kadar u „Tajkunu”. Sa Draganom Bjelogrlićem sarađivao je na poslednjem delu „Senki nad Balkanom”. U predstavi „Ja, Todor”, čija je premijera zakazana za 19. septembar, igrate velikog bečkerečkog književnika. Koliko je navedeni lik istorijska ličnost, a u kojoj meri produkt rediteljske, ali i Vaše mašte?
– Dodao bih i jednog od najvećih evropskih intelektualaca. Pokušaću da odgovorim rizikujući da upadnem u zamku opšteg mesta. Mašta je za glumca od suštinske važnosti. Omogućava mu da stvori punu i istinsku, vizualnu sliku života lika kojeg oživljava. Vrlo je teško i ogromna je odgovornost igrati stvarnu, autentičnu ličnost, posebno jednog takvog pisca i genija kakav je bio Todor Manojlović. Zato sam pokušao, uz pomoć rediteljke Jane Maričić, da svog Todora postavim u jedan realan prosede i njegovim verodostojnim, poetskim jezikom „napravim” lik.
Manojlovićev lik i delo izučavali ste i pre nego što ste ,,uskočili” u njegove cipele. Šta ste kroz komad naučili?
– O njemu sam slušao odavno. Prisustvovao sam razgovorima koje su vodili Voja Despotov, Radivoj Šajtinac i Vujica Rešin Tucić. To su samo neki od pesnika na koje je imao veliki uticaj. Početkom rada na komadu krenuo sam podrobnije da se bavim njegovom delom, od poezije, preko drama, do eseja. Iščitavao sam, istraživao. A nauk? Odgovoriću njegovim, i rečima onih koji su ga tumačili. Ovaj doajen srpskog slobodnog stiha koji je bio „u večitoj senci i podvučenoj usamljenosti, ali nepopustljiv u izrazu, esteta po duhu, koji je svesno i slobodno odabrao način svoga pevanja”, koji je „ostao sam sa svojom brigom i istinom, sam među svojima i skoro tuđin u svome zavičaju” odabrao je da „stvarno i uprkos svemu vedrina bude njegova životna sfera”! Eto to bi bio najveći nauk. Koliko je važno da se jedna ovakva predstava postavi pred domaću publiku i šta od nje očekujete?
– Uveren sam da će ovdašnja, i ne samo zrenjaninska publika, nešto više saznati o ovom velikanu i biti isprovocirana da iščita njegovo delo, ali i sa interesovanjem pogledati naš komad. Na ovaj način bih želeo da se pokrene inicijativa za podizanje spomenika Todoru Manojloviću. Odakle ljubav prema glumi?
– Mladost je najlepše, ali ujedno i najstrašnije životno doba. Treba znati ne pokleknuti pod njim, ne sagoreti. Imao sam tu sreću da je u procesu mog sazrevanja bio prisutan naš poznati pesnik i pisac Voja Despotov. Vrlo rano utkao je umene ljubav prema umetnosti i književnosti odakle se razvilo interesovanje, a zatim i ogromna ljubav prema pozorištu. Po čemu pamtite svoje početke i ondašnji teatar?
– Tomas Sterns Eliot je negde zapisao „da između sna i stvarnosti leži senka”. Borio sam se sa tom senkom, gubio, pobeđivao. Jedna od njih, kada san postane stvarnost, je i ta da se bavim teatrom i aktivno učestvujem u njemu. Počeci kao i svaki drugi. Pamtim ih po predanom i iskrenom radu, iščekivanju dobre i velike uloge, divnoj atmosferi, druženjima, smislenim razgovorima o teatru i glumi. Na kraju, a zašto i ne, raskalašnoj putenosti kafane. Koja Vam je najdraža pozorišna, a koja serijska uloga i zašto?
– Ako moram da izdvojim neke, onda bi to zasigurno bile: Sofoklova „Antigona”, Šekspirova „Bogojavljenska noć”, Andrićevo „Zlostavljanje”, Simovićevo „Čudu u Šarganu”, kao i lik Todora Manojlovića. Sarađivao sam sa velikim rediteljskim imenima poput Radoslava Zlatana Dorića, Steva Žigona, Ljuboslava Majere. To su uloge kojih ću se ja rado sećati, dok će vremenom, za druge, biti samo bledo sećanje. Od serija pomenuo bih „Vreme smrti” i „Decu zla”. U tim i još ponekim rolama imao sam razvojnu liniju lika, jasnu misao i čistu emociju.
Koga biste izdvojili kao uzor?
– Mogu da kažem da sam imao sreću da učim od najboljih, puno sam čitao, radio na svom izrazu. Svaki dobar glumac i kvalitetno osmišljena uloga bili su visinska tačka koju treba dohvatiti i iz nje izvući ono najbolje, jer ništa ne može zameniti tu ludost glumca, blistavu maštu, čistu emociju i osnovnu misao. Vaš sin pošao je glumačkim stopama. Kako na to gledate?
– Kada je izrazio želju da upiše akademiju bio sam protiv, znajući kakve sve zamke vrebaju u ovom poslu punom neizvesnosti. Danas, na njegovu glumu, reći ću skromno, gledam s ponosom. Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović i arhiva NP „Toša Jovanović”
