Prošlog petka smo saznali da je novosadska nadstrešnica odnela i 16. žrtvu. Iako je bio sunčan dan, osetila se nelagoda, primerena okolnostima. Kao profesionalac, nikada ne prisustvujem javnim okupljanjima. Smatram da je takav čin suprotan prirodi novinarstva.
Međutim, tog petka načinio sam izuzetak. Spletom okolnosti sam bio u centru grada. Prolazeći kraj Biblioteke uočio sam brojne sugrađane koji u tišini odaju poslednju poštu Vukašinu. Stao sam uz njih. Impresionirala me je sabornost različitih skupina ljudi (studenti, penzioneri, bajkeri itd.). Shvatio sam šta je najmanji zajednički sadržalac – empatija.
Nakon nekoliko minuta osame, sve nas je ophrvao snažan zvuk zvona sa katedrale. To je uticalo da se osećamo još ranjivije, tj. da se stopimo sa bolom i tugom porodica nastradalih. Nisam izdržao do kraja, napustio sam
Trg slobode. Emocije su učinile svoje…
Došavši u redakciju, shvatio sam da su utisci nadvladali racio. Ipak, zgranuli su me komentari na društvenim mrežama povodom navedenog pomena. Pojedinci su bili bez trunke emocija u svojim verbalnim izrazima (prebrojavali su prisutne). Ko ih je na to naterao? Da li je problem u društvenim mrežama ili u nama samima?
