Piše:Ljiljana Bailović Zaista sam pomislila da je onaj novi zakon o matičnim knjigama, konačno, stao na stranu građana i da više nećemo morati da džedžimo pred šalterima da bismo dobili još jedan dokument o sopstvenom postojanju. Ali sam se prevarila. Isprečio se plan države da svi moraju da, do Nove godine, zamene stare lične karte novima.
Doduše, nije to nova obaveza, odavno je na snazi, možda je većina građana to već i uradila, ali – ostali su stari ljudi, nemoćni, oni kojima je nepremostivi teret i da stignu do šaltera, kojima je u postojećim ličnim kartama ionako pisalo „doživotna”… Rok se primotao kraju i vidim – mnogo ih je. Pred šalterima za zamenu opet su neviđene gužve. Na Bagljašu red se formira još u pet ujutro, u osam izađe službenica i podeli 20 brojeva, to je kvota za taj dan, i ko nije uspeo da dobije broj, sutra će doći ponovo. Kod autobuske stanice nema brojeva, ali gužve su tolike da ne možeš ni da dođeš do vrata. I – šta će ljudi, stoje i čekaju, na štakama, sa palicama, polu-mrtvi, polu-živi, čekaju…
A kad završe sa tim redovima, zaskočiće ih zamena zdravstvenih knjižica. Taj red im je još važniji, jer je zdravstvena knjižica put do lekara i lekova. Zaposlenima će knjižice, možda, zameniti firme, ali penzioneri moraju sami, a njima su lekovi u rangu sa hlebom.
Istina, bila je na RTS-u jedna kratka izjava Ane Brnabić da će, uskoro, zamena zdravstvenih knjižica moći da se obavi i elektronskim putem, takva vest osvanula je i u štampi, ali „uputstvo u šest koraka” je prilično smušeno, čini se da će ipak morati da se stane u neki red, e da bi se „apliciralo”…
Koliko puta su nas već prebrojali u dosadašnjim zamenama ličnih dokumenata i vozačkim dozvolama – koliko? Izgleda, nedovoljno, ne do kraja, uvek se nađe neki zaostatak baba i deda koji su preživeli prethodnu šaltersku eliminaciju. Pa mora ispočetka.
