Zrenjanin je slovio za važan industrijski centar stare Jugoslavije. Širom Evrope i sveta znalo se za fabrike tepiha („Proleter”), šešira („Begej”), radijatora, šinskih vozila („Šinvoz”), konfekcije („Sloga”, „Mideri”), nameštaja („Bence i sin”, kasnije „Žarko Zrenjanin”). Mnoge od njih odavno ne posluju. Ipak, fizičko nestajanje nije kraj. Dokumentaciju o ovim, ali i drugim preduzećima i ustanovama čuva Istorijski arhiv u kojem je sugrađanin Željko Bajić proveo tri decenije. Rođen je 1961. godine u Krajišniku, gde je pohađao osnovnu školu. Završio je gimnaziju (pravni smer) u Sečnju i na fakultetu u Novom Sadu stekao zvanje pravnika. Kao radnik stručne nadzorne službe život je posvetio zaštiti pokretnih kulturnih dobara, starih i retkih knjiga, arhivske građe i dokumentarnog materijala.
RAD NA TERENU
Nakon odlaska u penziju, nije odustao od posla. Postao je saradnik volonter agencije „Arh biro”. Pruža stručnu pomoć pri sređivanju registratura. Kako je za naš list objasnio, radi se o odabiru dokumenata prema rokovima čuvanja, oslobađanju od akata kojima je istekao rok, raspoređivanju materijala (hronološki i po sadržaju) i formiranju svih pratećih evidencija propisanih zakonom. Napominje da uredno stanje u registraturi svakog privrednog subjekta, organizacije i ustanove doprinosi boljem i efikasnijem funkcioniisanju. Podseća sugrađane da je rok za predaju arhivske knjige 30. april.
– Bavio sam se zaštitom građe i dokumenata van Arhiva. To znači da sam najviše bio na terenu. Pomagao sam da se obeležavaju registraturske jedinice i izlučuje bezvredni materijal. Reč je o procesu odvajanja papira kojima je istekao rok i njihovo uništavanje – objašnjava Bajić.
FIRMA ŽIVI KROZ DOKUMENTA
Prema njegovim rečima, svaka ustanova stvara građu. Nakon tri decenije u obavezi ju da je preda na čuvanje Istorijskom arhivu. To se dešava i u vanrednim situacijama, najčešće kad privredno društvo odlazi u stečaj ili likvidaciju. Bajić je preuzeo dokumentaciju svih velikih zrenjaninskih preduzeća. Kako je ispričao, na teren je odlazio sa timom arhivista istoričara. Njihov zadatak bio je da sve popišu i materijal donesu na sređivanje.
– Arhivska građa je kulturno dobro. U njoj su podaci o firmama, ljudima, načinu poslovanja. Kada neko želi da piše bilo kakav ozbiljniji tekst najpre mora od nas da zatraži podatke. Zrenjanin je bio treći industrijski grad stare Jugoslavije. Kada su se giganti raspali ogromna količina arhivske građe se slila u naš depo. Dokumentacija koju smo pohranili ima istorijsku vrednost jer je svedočanstvo o njihovom postojanju. Sa druge strane, ona je i dalje korisna, jer kada neko odlazi (ili je otišao) u penziju, a nedostaje mu bilo koji podatak, u tim je papirima. Ko nije zabeležen u arhivu, kao da nije postojao. Zato svaki korisnik treba da ima dosije. Na taj način će obezbediti trajanje u istoriji grada i okruga – ispričao je naš sagovornik.
ČEKAĆE SE NA DIGITALIZACIJU
Od Željka Bajića saznajemo da postoje kriterijumi na osnovu kojih se određuje vreme čuvanja arhivske građe i dokumentarnog materijala. Čime se jedna kompanija bavila i kako je funkcionisala pokazuju Odluke organa upravljanja. Takva akta su, veli arhivista, trajna. Zakon o računovodstvu, takođe, donosi rokove. Po novim pravilima lični dohoci se čuvaju 40 godina, PDV liste deset, završni računi 20. Nekada se nisu uništavali, jer su sadržali kompletan istorijat jedne firme.
– Stariji sugrađani pamte Radničke savete koji su donosili važne odluke. Iz njih se mnoge zanimljivosti mogu saznati. Tek će biti interesantne budućim generacijama. Slično je i sa građom koju smo preuzeli od Saveza komunista – dodaje Bajić.
Savremene tekovine polako potiskuju papir. Naš sagovornik kaže da digitalizacija nije u potpunosti zaživela i da će trebati vremena da se sugrađani prilagode. Napominje i da zrenjaninski Arhiv ima prostrane depoe, ali su uveliko pretrpani.
– Poslednjih godina ljudi su shvatili da je predaja arhivske građe njihova obaveza. Ranije su taj zadatak smatrali nevažnim. Bilo je slučajeva da su sugrađani svašta odbacivali, a posle dolazili da te podatke traže. Sa druge strane, ima pojedinaca koji na pravi način brinu o dokumentaciji, čak i nakon isteka roka. Privrednici i preduzetnici su korektni – rekao je Bajić.
Posao arhiviste prate stereotipi da je dosadan i birokratski. Naš sagovornik je ispričao šta ga je održalo tri decenije među hrpama papira.
– Mnoge zanimljive stvari sam naučio. Prelistavajući dokumenta imao sam osećaj kao da je u mojim rukama srce firme. Posao mi je ušao pod kožu. Posebno mi je bila interesantna medicinska dokumentacija. Za svaku oblast učio sam terminologiju i na taj način se usavršavao – kaže Bajić.
