Zrenjanin je slovio i za važan industrijski centar. U njegovim preduzećima pravili su se najkvalitetniji tepisi („Proleter”), šeširi („Begej”), radijatori, šinska vozila („Šinvoz”), konfekcija („Sloga”, „Mideri”), nameštaj („Bence i sin”, kasnije „Žarko Zrenjanin”), pokućstvo. Čuveni su i prerađivački centri BEK, „Dijamant”, „Mlekoprodukt”, „Žitoprodukt”. Posebno mesto zauzimala je proizvodnja čarapa. „Udarnik” je osnovan još 1898. godine. Bio je značajan privredni subjekt u bivšoj Jugoslaviji (SFRJ), kasnije i u Srbiji. Uprkos velikom poslovnom uspehu i važnosti, doživeo je stečaj i lošu privatizaciju. Više od 500 ljudi ostalo je bez egzistencije. Najtužniji je njegov epilog. Sravnjen je sa zemljom 2023. godine. Umesto nekadašnjih hala, pogona, mašna, sada je gomila šuta.
RADNICI SU STUB PREDUZEĆA
Ono što ostaje su sećanja na davna vremena sačuvana u srcima nekadašnjih zaposlenih. Kako bi evocirali uspomene, okupili su se nedavno u jednom zrenjaninskom restoranu. Mašinski inženjer i diplomirani ekonomista Sima Grujesku zaposlio se najpre kao smenovođa 1973. godine. Predanim radom i usavršavanjem, dve godine kasnije, postao je tehnički direktor. Okolnosti su bile takve da je morao da napusti poziciju. Preseljen je u fabriku šešira „Begej”. Radnici su ga 2004. pozvali da se vrati u stari kolektiv, ovaj put na čelo firme, jer nisu bili zadovoljni tadašnjim rukovodstvom.
– Bila je to ponuda koju nisam mogao da odbijem. U „Udarnik” sam došao sa dvadeset i dve godine. Proveo sam u njemu najlepše dane. Tu sam se zaljubio, oženio. Bilo je i teških momenata kao i u svakom preduzeću. Vratio sam se u najteže doba, a fabrika je bila krizi. Svi znaju zašto je došlo do kraha. Dugovi su „pojeli” ovog giganta koji je otišao u stečaj. Kada sam bio tehnički, ali i kao generalni direktor, uvek sam bio uz zaposlene. Borio sam se da dobiju sve što im pripada – ispričao je Sima Grujesku.
Prisetio se 1975. godine, kada je u njegovoj nadležnosti bilo 540 ljudi. U najbolje vreme, 1989, „Udarnik” je brojao oko 1.300 radnika. Naš sagovornik dodaje da se za zrenjaninske muške, ženske i dečje čarape znalo širom sveta. Izvozili su u Nemačku, Francusku, Englesku i zemlje regiona. Pored slovenačke „Polzele”, ovdašnja je bila u grupi tri najbolje fabrike od 27 koliko ih je brojala bivša Jugoslavija.
– Dobri radnici su stub preduzeća. U tome i jeste čar ovog okupljanja, da se prisetimo svega lepog što smo izgradili. Pod rukovodstvom Milinka Ćurčina 1976. godine beleži se naš najveći napredak. Iz jedne polumanufakture firma je prešla na industrijski rad. Uzor nam je bila Italija. Njihove čarape bile su i ostale sinonim za kvalitet. Od njih smo nabavljali mašine, opremu i „krali zanat” koji smo prenosili u Banat i usavršili proizvodnju – istakao je Grujesku.
DRUGA KUĆA
Na njegovu priču nadovezala se Vukica Joksimović (80), ekonomistkinja. Jedno vreme sa suprugom je živela i radila u Prištini. Odlučuju 1976. da se vrate i potraže novi posao. Ona postaje referent za kadrove odakle odlazi u penziju 2001. godine.
– „Udarnik” je moja druga kuća. Ljudi koje sam srela su mi kao deca. Većina njih postajali su tek punoletni kada sam ih primila na pozicije. Pamtila sam njihove rođendane, decu, raspoređivanja. Odlazila sam u pogone i radovala se sa njima. Davala sam im „vetar u leđa” kad god je bilo potrebno. Čak sam znala i one koji su bilina određeno. Borila sam se za svakog ponaosob da stigne normu i dobije stalan posao. Danas, kada našeg preduzeća nema, ostali su ovi veseli i dobri ljudi. Oni su svoje uspomene preneli porodicama. Dokle god postoje priče, živeće i naš „Udarnik” – kazala je Vukica Joksimović.
Organizatorka skupa bila je Milena Gološin, tekstilac. Kako je ispričala, poslala je prvu molbu za posao i za par dana, na svoj rođendan 9. maja 1978, bila je pozvana. Radila je u pogonu, finansijskoj službi, komercijali, prodavnici. Sa nekolicinom koleginica ostala je do poslednjeg dana. Njena ideja je da kroz susrete sačuvaju sećanja i pokažu da je povezanost, bliskost i ljubav kolektiva opstala uprkos svim izazovima.
– Bilo je vrlo emotivno. Grlili smo se, plakali, ljubili, pevali… kao nekada na radnim mestima. Žao mi je što su neki bili sprečeni i nisu došli. Želim da se zahvalim svima koji su mi pomogli da sve bude kako sam zamislila „udarnički” i savršeno – kazala je Gološin.
Zlata Slankamenac jedna je od radnica. Njen govor bio je posebno dirljiv.
– Prošlo je 16 godina od kada su potpuno utihnule mašine. Na mestu gde je bila naša fabrika sada je ogromna, blatnjava rupa… Iščupali su joj srce…Nema više ničega. Nestali su zidovi iza kojih smo ostavili trud, rad, mladost, mnogi i ceo život. Ali to su samo zidovi…Prava snaga „Udarnika” smo mi. Nadam se da ćemo se i dogodine družiti barem u istom broju. Želim da nas zdravlje posluži, a volju imamo – rekla je Slankamenac.
