U Nemanjinoj ulici, koja još uspeva da sačuva duh starih vremena, nalazi se kuća dr Emila Gavrila. Građena je osamdesetih godina 19. veka, projektant je nepoznat, stil neorenesansa, a podigao ju je Jovan Gavrila.
Kuća ima arhitektonski i istorijski značaj za grad i prelepu ajnfort kapiju. U njoj je živeo dr Emil Gavrila (Veliki Bečkerek 1861 – Rogaška Slatina 1933), advokat, novinar, političar, jedan od vođa srpskog nacionalnog pokreta u Južnoj Ugarskoj krajem 19. i početkom 20. veka, veliki župan Torontalsko-tamiške županije (1920) i senator Kraljevine Jugoslavije 1931-1933. Zanimljivo je i to što je 1887. godine pokrenuo srpski list „Glas”, a bio je i direktor novosadskog lista „Zastava”, a 1905. u Bosni osnivač lista „Srpska riječ”.
Posle oslobođenja Velikog Bečkereka, bio je postavljen za počasnog predsednika Narodnog veća, a od aprila do 1. septembra 1920. godine bio je veliki župan Torontalsko-tamiške županije.
Emil Gavrila je s kraja prošlog veka, dobio u rodnom gradu i ulicu, nekadašnja 29. novembra nosi njegovo ime. Zaista, bogata biografija ličnosti koja je rođena u našem gradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, prava i filozofiju studirao je u Beču, Bonu, Budimpešti, Klužu, Minhenu, Berlinu, Parizu…
Na Tomaševačkom groblju nalazi se grobnica porodice Gavrila: Jovan, Petar Dažu, Lujza Gavrila, dr Emilo Gavrila, Maria Dažu Gavrila. I palo mi je u oči da je ime ovog velikog čoveka zapravo Emilo. Čak mi se nekako učinilo da je slovo „o” dodato naknadno, kao da je slovopisac ispravljao grešku… Možda je sitničarenje, ali u pretrazi na internetu skoro da se i ne pominje ime ove ličnosti naše istorije u obliku Emilo. Jedino sam u digitalnoj arhivi Media centra Sarajevo pronašla ime u toj varijanti.
Sigurno da ima dokumenata u kojima se pojavljuje ime dr Gavrila u obe varijante. Šta je tačno od toga – ne znam. Na spomeniku, na glavnoj stazi Tomaševačkog groblja, koje, kao i druga mesta večnog počinka, kriju hroniku mesta, grada, ljudi, zapisano je dr Emilo Gavrila. I ja verujem da je to tako.
