Zlato sa svetskog prvenstva u Norveškoj, koje je nedavno osvojio Zurabi Datunašvili, 100. je odličje koje su rvači doneli sa olimpijskih igara, planetarnih i evropskih šampionata. Vrhunska dostignuća na velikim takmičenjima uspeh su celog tima koji brine o rvačima, a među njima je od 2018. godine i Zrenjaninac Vladimir Milošev (28), strukovni fizioterapeut.
BITNO JE DA SE BRZO REAGUJE
Milošev je iskustvo je stekao u FK Radnički, a u toku studija je, na preporuku starijeg kolege, volontirao kao fizioterapeut prvog tima beogradskog Rukometnog kluba Partizan.
– Svidela mi se dinamika rukometnih utakmica, a poseban doživljaj bili su derbiji. Međutim, kada sam završio studije video sam da u Partizanu nemam perspektivu te sam odlučio da se vratim u Zrenjanin – kaže naš sagovornik koji je kao osnovac i srednjoškolac trenirao fudbal. Rvače je upoznao na pripremama u Bugarskoj. Tamo mu je bilo vatreno krštenje.
– Prvi put sam se susreo sa rvanjem dok sam gledao zagrevanje takmičara koje podrazumeva stoj na glavi i na rukama i različita bacanja… Uplašio sam se, nije mi bilo svejedno jer sam znao da moram da reagujem ako se nešto desi – priča mladi stručnjak.
On ističe da je na praksi koju je imao u srednjoj medicinskoj školi stekao sigurnost i samopouzdanje. Kao jedini zdravstveni radnik u stručnom štabu reprezentacije, ima brojne obaveze – zaustavlja krvarenja, sanira puknute arkade, povrede ušiju, nosa i slično, a to zahteva hladnokrvnost.
– Pružanje prve pomoći u rvanju razlikuje se od drugih sportova. Često se „krše” medicinska pravila, pa se tako, na primer, nakon pucanja arkade rvaču stavlja zaštita i on nastavlja trening, dok bi u nekom u drugom sportu takmičar bio van treninga bar deset dana – objašnjava Milošev.
Uloga fizioterapeuta je i da rvače pripremi za trening, ali i da ih posle podvrgne masaži i odredi tretman koji pomaže kod regeneracije sportista.
– Seniori su već iskusni, prekaljeni rvači i njihove povrede su vrlo retke. Kod mlađih, koji još nisu stasali, može da se desi koštana povreda, dislokacije… To se događa jer rvač nije sasvim spreman za napor. Zato uvek držim strunjaču na oku – ističe mladi Zrenjaninac.
USPESI ZAHTEVAJU ŽRTVOVANЈE
– Oni su u najlepšim godinama, ali su izabrali težak put. Svi su fokusirani, imaju ozviljan odnos prema svojim obavezama, vredno rade kako bi osvojili medalju na nekom velikom takmičenju. Sviđa mi se kod tih momaka što svaki trening odrade bez rezerve i što su spremni da stalno nauče nešto novo. Sve to donosi željeni rezultat. Četiri godine sam sa njima i u tom periodu sa svakog velikog takmičenja smo se vratili bar sa jednom medaljom – kaže Milošev.
Kao najteži deo posla izdvaja momenat kada se pakuje za odlazak na pripreme ili takmičenja i odlazi od kuće na nekoliko nedelja. Iako ističe da postoje i dobre strane putovanja, ipak planira da se stacionira kako bi više vremena mogao da provede sa porodicom.
Prvo veliko takmičenje na kojem je pratio rvače bilo je u Kaspijsku u Rusiji, zatim su išli u Kazahstan, Istanbul, Mađarsku, Bugarsku, Rumuniju, Kubu, Italiju, Norvešku… Ipak, posebno naglašava da će do kraja života pamtiti učešće na Olimpijskim igrama u Tokiju. Organizacija Igara bila je na visokom nivou, a tome su doprinela i stroga pravila koja su svi morali da poštuju.
– Svakoga dana su nam merili temperaturu, često smo radili testove na koronu i koristili aplikaciju koja je sve to pratila. Obavezni su bili karantin i izolacija koju je rvačka reprezentacije provela u Fudžimi, mestu nadomak Tokija – rekao nam je Milošev.
– Građani Fudžime lepo su prihvatili naš tim. U sali je postojao ograđen deo u kojem su svakog dana priređivali ceremonije i na taj način rvačima Srbije ulepšali karantin i učinili da vreme brže prođe. Takođe, poklonili su im i amajliju – Daruma.
U TOKIJU KAO JEDAN TIM
– Poenta Daruma je da se zamisli želja i potom na njoj docrta jedno oko. Ako se želja ostvari, docrta se i drugo oko i tako Daruma postaje naša. Ukoliko se želja ne ostvari, ostaje u Japanu. Naša želja, da osvojimo medalju, se ispunila. Zurabi Datunašvili je imao čast da ispred olimpijskih krugova docrta drugo oko Darumu. Dok sam nosio amajliju kroz olimpijsko selo, volonteri iz Japana su nam se klanjali. Poseban tretman amajlija je imala čak i na aerodromu – objašnjava Milošev.
Velika čast je biti deo tima Srbije, boraviti u olimpijskom selu sa našim i svetskim vrhunskim sportistima, to se dešava jednom u životu, kaže Milošev. Ipak, priznaje da je bio pomalo zbunjen, jer se susreo sa velikanima koje je do tad viđao samo na televizoru.
– Neverovatan je osećaj da, kada izađeš iz sobe, vidiš Maju Ognjenović, popričaš sa njom, zatim Ivanu Španović, Asmira Kolašinca… Svi smo bili na istom mestu i delili iste muke. Sa fizioterapeutima ostalih sportista razmenjivao sam utiske i iskustva, bili smo jedan tim koji je branio sportski ugled Srbije – kaže Milošev.
Priseća se da je sa tribina gledao meč za bronzu, a kada je ona osvojena, nije mogao da sakrije emocije. Zurabi Datunašvili mu je, nakon ceremonije dodele medalja, poklonio buket cveća koji je tada dobio. Rekao je da odnese svojoj supruzi Tamari. Buket zauzima posebno mesto u njihovom domu. Jovana Šormaz Foto: privatna arhiva
