Poslednje decembarske subote uveče u maloj sali Kulturnog centra, koja je zapravo jedna omanja prostorija sa stolicama, laptopom i projektorom, odvijao se zanimljiv razgovor. Sa jedne strane bilo je petnaestak članova publike, a preko puta njih bio je Ivan Mandić, autor filma „Nestanak heroja”, koji je prikazan te večeri. Zapravo, nasuprot publike je bio ekran računara – sa kojeg se putem video poziva javio reditelj Mandić. Prethodno su organizatorke projekcije iz Kino kluba Zrenjanin 15 minuta strpljivo pokušavale da uspostave vezu sa (dalekim) Beogradom, u čemu im je odmagala zastarela tehnika i spora konekcija.
Tako otprilike funkcioniše Kino klub Zrenjanin – uz pomoć štapa i kanapa, posvećenosti i entuzijazma i dobre saradnje sa filmadžijama iz drugih gradova. Ovo udruženje osnovali su pre nekoliko meseci Vlada Đurić, Galina Maksimović, Jelena Bunić, Ivana Branković i Jovan Mošorinac.
– Ideja o osnivanju Kino kluba Zrenjanin zasnovana je na tradiciji kino klubova kakvi već decenijama postoje širom regiona. Oni u niskobudžetnim, ali vrlo slobodnim uslovima neguju kako amatersko, tako i profesionalno filmsko stvaralaštvo. Sticajem okolnosti, Vlada Đurić iz Kulturnog centra zatekao se u društvu kinoklubaša iz drugih gradova i pozvao nas nekoliko koji imamo različite stepene iskustva i obrazovanja u vezi sa filmom. Kulturni centar nam je izašao u susret i ustupio prostor za projekcije i druženja sa autorima – kažu dramaturškinja Galina Maksimović i filološkinja Jelena Bunić, predsednica i potpredsednica Kluba.
Kako su protekle dosadašnje aktivnosti? Trudite se da uvek omogućite i razgovor sa autorima filmova koje puštate?
– Za sada smo održali nekoliko projekcija, uvek propraćenih diskusijama. Učestvovali smo i u obeležavanju Dana domaćeg filma,kada su u više od 10 gradova istovremeno puštani različiti dokumentarni filmovi. Pokušavamo da ponudimo alternativniji filmski program. Trudimo se da ti filmovi budu aktuelni, društveno relevantni i da podstiču publiku da se uključi u aktivan dijalog sa gostujućim autorima, što nam je izuzetno značajno jer je interaktivnost ono što produžava iskustvo gledanja filma i daje mu pun smisao. Za filmove koje smo do sada pustili možemo da zahvalimo autorima koji su nam ih, potpuno besplatno, ustupili.
Ističete da film pripada svima, ne samo onima koji su se školovali da se njime bave. Radite na razvijanju filmske pismenosti sugrađana?
– Upravo. O filmu se uči gledanjem najrazličitijih žanrova, dobrih i loših filmova, kroz otvaranje ka nečemu što nije dominantan repertoar, kroz čitanje o filmskoj umetnosti, te razgovor sa autorima i teoretičarima. Paradoksalno, iako je film (uz muziku) najrasprostranjenija umetnost, što se tiče filmskog opismenjavanja, kao da smo tek na početku. Gotovo je neverovatno što se u osnovnim i srednjim školama filmovi još uvek ne analiziraju poput, recimo, književnih dela. Prosto nije pošteno da samo manjina koja ima sreće da završi akademije ima pristup takvoj vrsti znanja, kada već postoje sve mogućnosti da se i ostali ljudi edukuju. Zato nam je edukativna dimenzija jedan od prioriteta.
Koliko su danas aktivni kino klubovi? Sa nekima i sarađujete – kako ste uspostavili kontakt i koliko znači međusobna pomoć?
– Neki od njih kontinuirano rade po 50-60 godina, neki su imali prekide, pa u nešto drugačijem obliku ponovo rade, a samo u 2018. godini osnovana su tri nova kino kluba u Srbiji. Možemo reći da su okrutni tržišni uslovi stvaranja filma kumovali renesansi kino klubova. Akademski filmski centar iz Beograda, čiji su filmovi išli i na Berlinale, možda je trenutno najsvetliji primer kino kluba kod nas. Mi smo prvu saradnju ostvarili sa sjajnim Kino klubom iz Novog Sada, koji nam je gostovao sa programom svog festivala Filmski front. U decembru smo se zajedno sa Radničkim video klubom predstavili na međunarodnom Istraživačkom forumu festivala alternative u Beogradu, gde smo naišli i na oduševljenje kolega iz inostranstva.
Kažete da Zrenjanin ima kinematografski potencijal, oličen u sceničnoj arhitekturi. O kojoj zrenjaninskoj temi biste snimile film?
– Vizuelno govoreći, zrenjaninska arhitektura je zanimljiva zato što nije baš najsjajnije održavana u prethodnim decenijama. To, kao i stalne transformacije, iznova nas podsećaju na prolaznost, baš kao što i filmovi često rade. Napuštene fabrike i drugi objekti, istorija i mitovi koji prate propalu industriju, kultura koja ni sami ne znamo kako preživljava, porazna sveukupna socijalna slika grada – sve je to i te kako inspiracija koja nas, kao novu generaciju, ne zaobilazi. Tu su naravno i lične priče naših sugrađana, koje se ponekad završe komentarom „to nema ni na filmu”. Sve nam je zanimljivo, sve bismo snimali, niko nije bezbedan (smeh).
Kakvi su planovi Kino kluba Zrenjanin?
– Nadamo se da ćemo pokriti sva četiri temelja koja smo sebi zacrtali – redovne projekcije, edukativne aktivnosti, filmsku produkciju i objavljivanje publikacija. Tu već ima aktivnosti koje ne možemo da realizujemo bez budžeta, kao što smo do sada funkcionisali. Pišemo projekte za razne konkurse preko kojih bismo voleli da nabavimo opremu za snimanje i montažu, kao i da omogućimo gostovanja stručnjaka koji bi nam držali predavanja i radionice. Naš prvi veći projekat, koji je podržalo Ministarstvo omladine i sporta, održaće se tokom februara i marta, kada smo zakazali radionice snimanja filma pod nazivom #Kao_na_filmu. Ovim putem pozivamo srednjoškolce, posebno decu različitih nacionalnosti, da nam se jave na imejl adresu kino.klub.zrenjanin@gmail.com. Zajednički film na kojem ćemo raditi biće fokusiran na specifičnosti i sličnosti različitih kultura na našim prostorima. U planu su i radionice snimanja filma za osnovce, srednjoškolce i starije, čija realizacija zavisi od rezultata konkursa na koje apliciramo.
