Ministar vojni Bratislav Gašić napravio je veliku, neoprostivu grešku. Neoprostivu! Opaska koju je, ničim izazvan, uputio novinarki, uvredljiva je i omalovažavajuća ne samo prema njoj, koja je, zajedno sa drugim novinarima i snimateljima, beležila ministrovo obraćanje javnosti – opaska je uvredljiva za sve pripadnice ove profesije, i za žene uopšte! Još gore bi bilo kada bismo dopustili da to bude opisano kao „gaf”, šala i komika bez zle namere. Taman posla da je bilo još i zle namere! Nego je opasku plasirao onako, tek da bude vickast, neposredan i duhovit! Upravo je zato i neoprostivo što mu je lako izletelo iz usta, između redova, u šeretskom, „familijarnom” tonu: time je Gašić odao kakve su mu koordinate u ličnom sistemu vrednosti, kako premerava i vrednuje svet, o kućnom vaspitanju da i ne govorimo…
Iza mene je dugačak novinarski staž, i za to vreme imala sam (profesionalnog) posla sa različitim ljudima, i funkcionerima – arogantnim, drskim, neotesanim (bilo je, naravno, i onih drugih, ali o njima ovde nije reč), pamtim i konfliktne situacije, pokazivanje moći, zabrane, ali nikada mi se nije dogodilo da me izvređaju kao ženu i novinara istovremeno, o jednom trošku. Kako stvari sada stoje, izgleda da sam imala sreće. I ne znam kako bih se ponašala sa takvim stvorom koji ti, džegerski i džiberski, sa osmehom, pokaže gde je ženama mesto, ako hoće da budu dobre u njegovim, muškim očima…
A Bratislav Gašić je ministar, i to vojni. Doduše, premijer je reagovo brzo, i već sutradan obznanio da će ga smeniti. Zašto sam onda, ipak, izlila ovu žuč na papir? Da se ne zaboravi, da ostane zapisano uz Batino ime. Ne samo zbog Bate, nego i zbog svih drugih…
