Gde bi bila Srbija da je postala članica Evropske unije?
dr Dejan Molnar,
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Prošlo je 15 godina od najvećeg proširenja Evropske unije. Deset zemalja centralne i istočne Evrope – CIE (Kipar, Češka, Estonija, Letonija, Litvanija, Mađarska, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija) pridružilo se Evropskoj uniji 1. maja 2004. godine. Prema informacijama koje je saopštila Evropska komisija a od tada do danas EU je putem svojih strukturnih i investicionih fondova uložila oko 365 milijardi evra u ovih deset država CIE. Zahvaljujući i tim ulaganjima, one su napredovale na planu ekonomskog razvoja. Naime, 2004. godine pomenute države CIE su se, kao grupacija, nalazile na nivou od 65,8% ekonomske razvijenosti proseka EU (28). Trinaest godina kasnije, 2017. godine, ova grupa država je u proseku uspela da dostigne nivo ekonomske razvijenosti od 79,4% proseka EU. U istom tom razdoblju (2004-2017), nivo ekonomske razvijenosti Srbije kretao se od 30,3% (2004.) do 38,3% (2017.) proseka EU (prema podacima Evrostata). Time je naša zemlja bila i ostala pri samom dnu na evropskoj lestvici razvijenosti.
Da li bi i koliko pozicija Srbije bila povoljnija da su nam globalne, međunarodne, ali i domaće okolnosti bile naklonjenije, te da je naša zemlja kojim slučajem postala član EU pre 15 godina? Koliko je Srbija potencijalno izgubila na planu ekonomske razvijenosti (2004-2017), mereno obimom BDP-a po stanovniku, zbog toga što tada nije postala članica EU?
Pošto su ukupne investicije EU u „nove” članice CIE od 2004. do 2017. godine iznosile oko 360 milijardi evra, to znači da je u proseku za tih 13 godina jedna država dobijala oko 2,8 milijardi evra investicija. Da je Srbija tada postala članica EU i da je uspevala da privuče prosečan iznos ulaganja iz evropskih fondova, to bi značilo da bismo imali oko 3 milijarde evra dodatnih investicija na godišnjem nivou, što bi udeo investicija u BDP-u (stopu investicija) u našoj zemlji povećalo na oko 25 odsto. Sa tolikom stopom investicija BDP Srbije (ukupan i po stanovniku) je potencijalno mogao da raste po stopi od oko 5-6 odsto godišnje.
Ovako je u intervalu 2004-2017. godina BDP po stanovniku naše zemlje rastao po stopi od oko 2,4 odsto. Tako je BDP per capita povećao svoju vrednost sa oko 4.400 dolara u 2004. godini na oko 6.000 dolara u 2017. godini (podaci Svetske banke u stalnim dolarima iz 2010. godine). Dakle, ukupno apsolutno povećanje BDP-a po stanovniku za tih trinaest godina bilo je oko 1.600 dolara, odnosno u proseku za oko 120 dolara godišnje.
Da je razvoj događaja bio drugačiji, te da je Srbija tada uspela da postane članica EU, nivo ekonomske razvijenosti naše zemlje bi verovatno bio osetnije veći. Polazeći od 4.400 dolara u 2004. godini, uz potencijalni rast od 5-6% godišnje, BDP po stanovniku bi do 2017. godine dostigao nivo od oko 9.000 dolara (umesto 6.000). To znači da su u posmatranom periodu (2004-2017), zbog toga što Srbija nije postala članica EU, građani Srbije „uskraćeni” za oko 230 dolara po stanovniku u proseku godišnje, odnosno da su u 2017. godini imali u proseku oko 3.000 dolara manje.
