Nedavno smo imali prilike da gledamo kriminalističku akcionu dramu „Klan” u režiji Slobodana Skerlića. Serija se emitovala na prvom programu Radio televizije Srbije i „Superstar” televiziji, a predstavlja dva provincijalca probisveta koji su vrlo brzo uspeli da se uzdignu u sam vrh podzemlja.
Lik Francuza, komandanta specijalne policijske formacije, posebno je zapažen. Uloga je poverena zrenjaninskom glumcu Dejanu Karlečiku, koji je stalno angažovan u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”. Sa mladim i uspešnim umetnikom porazgovarali smo o projektu, danima tokom vanrednog stanja, planovima…
Kakvi su utisci s obzirom da je ovo tvoja prva velika ekranizovana uloga?
– Utisci se još sležu. Za sada dobijam samo pozitivne kritike. Treba da prođe još vremena da bih dao konačan sud o sebi. Jako sam zadovoljan kako je proteklo snimanje.
U odjavnoj špici se ističe da je serija zasnovana na nestvarnim likovima i neistinitim događajima i da je svaka različitost namerna. Publika kaže da lik Francuza najviše aludira na Milorada Ulemeka Legiju. Ko je Francuz?
– Mogu da razumem publiku koja stvara svoje aluzije. Ovi likovi su plod fikcije. Ja se nijednog trenutka nisam vodio time da igram tog čoveka, nego sam sa rediteljem i celom ekipom kroz scenario stvarao lik. Pre svega, mislim da Legija nije jedini koji je bio kriminalizovani komandant neke policijske formcije u našoj savremenoj istoriji. Francuz je vrlo cenjen u tim policijskim krugovima, a bavi se i delatnostima sa druge strane zakona.
Ne mora biti aluzija na njega, niti na bilo koga. Radnja se dešava u sadašnjosti i nijednog trenutka nismo želeli da pravimo heroje od njih. Kriminal nismo predstavljali kao zabavu i posao kojim bi trebalo da se bavi bilo ko. Na kraju osme epizode piše da je kraj onda kad je stvarno kraj. Još nismo videli njihov kraj.
Dakle, biće nastavak koji svi željno iščekuju?
– Da! Ovih dana bi trebalo da krenemo sa pripremama.
Kako bi okarakterisao „Klan”?
– Umetnost mora biti subverzivna, stoga i ova serija daje kritiku kriminala i našeg društva generalno. Videli ste da je bilo dosta mučnih scena. Niko tu nikome ne veruje. Prijateljstva pucaju – člana svog ganga skidaju sa narkotika i ubijaju najboljeg prijatelja. Otac jednog od glavnih junaka ne može da se nosi sa time da mu je sin obrukao porodicu i obesio se. Oni jako brzo napreduju u tom kriminalnom miljeu, a vodimo se narodnom izrekom „što je brzo, to je i kuso”. Reditelj je nama od početka govorio da radimo seriju o najgorim ljudima koje želi da demistifikuje, a ne da ih glorifikuje. Odmah je napomenuo da su likovi fikcija.
Zanimljivo je što su likovi prikazani i kao nesigurni i pomalo komični…
– Mislim da se u bilo kojoj krimi priči ne treba oslanjati na to da su ti likovi stalno opasni i da igramo na jednu žicu, jer je to siromašni glumački zadatak. Ovde se pokazuje na koji način oni ulaze u kriminal. To su ljudi sa margine, svi idu iz poriva da se izvuku iz bede. Mislim da komični elementi daju na životnosti celoj priči. Važno je da glumac, dok igra bilo koji lik, veruje u to što radi.
Kako je došlo do saradnje sa Slobodanom Skerlićem i kako je teklo snimanje?
– Organizovan je veliki kasting na kojem su učestvovali glumci mlađe, srednje i starije generacije. Slobodan Skerlić je većinu ljudi na kastingu video prvi put. Želeo je da upozna više glumaca iz Srbije i da na osnovu toga odluči ko je najbolji za uloge koje je napisao. On je i scenarista i reditelj. Bilo je dva kruga kastinga tokom kojih se upoznavao sa nama i davao različite zadatke, posle čega je napravio konačnu podelu. Atmosfera na snimanju je bila više nego odlična. Imali smo 65 snimajućih dana, tako da se vrlo ozbiljno i temeljno radilo. Tome su prethodile pripreme koje smo imali tri meseca.
Da li si očekivao da će tvoja uloga biti toliko zapažena?
– Dosta sam se plašio s obzirom da je to prva uloga na ekranu. Imao sam manje uloge gde sam mogao da sprovedem karakter. Ovde sam imao priliku da pokažem kompletan lik i stalno sam se preispitivao dok sam radio, ali sam jako verovao reditelju i kolegama. Do samog emitovanja nisam znao da će proći ovako zapaženo, niti sam sad toga svestan. Kao što sam rekao, još sabiram utiske i gledam reakcije ljudi iz mog okruženja. Najlepše je kad te kolega pohvali. Zvali su me starije i mlađe kolege i neke kolege koje nisam poznavao i kažu da sam dobro obavio zadatak. Možda je tajna u tome što se moj lik otkriva sloj po sloj. Mi njega ne vidimo odmah u tom miljeu, nego očekujemo da uhapsi kriminalca kad ga je upoznao. Ovde je došlo do prevarenog očekivanja.
Imao si uglavnom epizodne uloge u gledanim serijama kao što su „Močvara”, „Južni vetar”, „Grupa”, „Švindleri”, „Čizmaši” i kratkim filmovima. U kom pravcu bi voleo da ti se razvija karijera?
– Ne bih se bunio da nastavim ovim tempom. Da sam dobio veliku ulogu kao mlad glumac, možda ne bih imao tu zrelost i sigurnost, koju sam stekao u pozorištu, i životno iskustvo. Mislim da bih brzo istrošio svoje lice i možda bih loše uradio ulogu pa bi me brzo zaboravili. Sve se desilo onda kada je trebalo. Voleo bih da mogu da biram projekat. Nikad ne bih mogao da se odlučim šta bih više voleo da radim. Uloga glumca je da oplemeni svet.
Domaća publika je navikla da te gleda u pozorištu. Zbog epidemije predstave gotovo da nisu igrane. Da li ti je za vreme vanrednog stanja nedostajao teatar i kako si tada provodio dane?
– Meni je jako teško palo vanredno stanje, jer sam navikao da radim i da se krećem. Kad se sve to desilo, nedostajalo mi je viđenje mog umetničkog poziva kao prosvetitelja i utešitelja. Tokom zatvaranja imali smo mogućnost da gledamo predstave, izložbe i koncerte putem raznih platformi i mislim da nas je to spasilo.
Na početku sam mislio da će to trajati samo nekoliko nedelja. Sad osećam neizdrž i jedva čekam da se vratimo normalnom životu i da se vrati razmena energije između nas i publike. Stalno slušamo informacije o obolelima i treba sačuvati zdrav razum, a to možemo kroz kulturni sadržaj. Mislim da smo to prošle godine svi shvatili.
Ponovo smo te gledali u predstavi „Ne moš` pobeć` od nedelje” 30. januara. Da li ćeš ljubitelje pozorišta obradovati nekim novim projektom?
– Radićemo novu predstavu, a probe bi trebalo da krenu 10. februara. Drugi put na sceni našeg pozorišta režiju će potpisati Mia Knežević, mlada rediteljka. Radićemo tekst „Naš grad”. Premijera će biti u aprilu, ako epidemijska situacija to dozvoli i ako nam, konačno, saniraju krov. Nadam se da ćemo nastaviti i sa igranjem starih predstava.
Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu radiš kao stručni saradnik na predmetu za scenske borbe. Kako savetuješ studente, s obzirom da su te veštine teži deo vašeg posla?
– Glumac inače mora biti u psihofizičkoj formi. Moj profesor glume Nikita Milivojević je stalno govorio da je zdrav glumac, dobar glumac. Poenta scenskih borbi je da deluju uverljivo, opasno, da izazovu strah kod gledaoca i pojačaju emociju koju scena nosi.
Profesor i ja studente učimo da scensku borbu naprave bezbedno, uverljivo i da ispričaju priču. Neki novi elementi, koje radimo, deluju vrlo opasno, ali to je glumačka veština i studenti kroz ovaj predmet nadograđuju glumačko umeće. Ako uradiš sve kako treba, onda dižeš temperaturu među gledaocima. Time ih teraš da te sa većom pažnjom prate.
Pre tri godine proglašen si za najboljeg glumca na Festivalu vojvođanskih pozorišta u Zrenjaninu. Tada si se odrekao novčanog dela nagrade u korist lečenja teško bolesne devojčice. Da li često pomažeš ugroženima i kako komentarišeš to što decu lečimo sms porukama?
– Mislim da je to najveća sramota naše države. Međutim, nagrade ne doživljavam na poseban način. One mi imponuju i nose veliku odgovornost. Kao nosilac nagrade, moraš sebi postavljati više ciljeve da bi održao nivo na koji su te neki stručni ljudi postavili. Mislim da čovek, i pored svega toga, treba negovati skromnost.
Desi mi se da više sms poruka pošaljem mesečno za lečenje nekog deteta, jer me to boli. Pokušavam da i na taj način utičem na svest ljudi. Nezamislivo mi je što se za jedno veče nekog rijaliti programa skupi nekoliko miliona dinara na osnovu glasanja, dok za bolesnu decu mesecima prikupljamo novac.
Ti si jedini glumac u svojoj porodici. Da li su te roditelji, brat i sestra uvek podržavali da se baviš ovim poslom ili su te savetovali drugačije?
– Oni su mi uvek najveća podrška, najveći kritičari i najbolji pi-ar tim (smeh). Roditelji nas nikad nisu sputavali. Brat Darko je uspešni perkusionista, a sestra Dijana je elektroinženjer. Tata Pavle i mama Irenka su nam dali „vetar u leđa” da ispunimo ono što smo želeli. I nas troje se međusobno podržavamo. Porodica danas, nažalost, kao institucija nema toliku vrednost. Posebno mi je drago što sam odrastao u zdravoj porodici i to je najveće bogatstvo koje čovek može imati. Ako si odrastao u takvoj sredini, okružen ljudima koji te vole i vaspitavaju na pravi način, ne možeš postati neko od likova iz „Klana”.
