Rad sa decom mnogo volim, a oni su neodoljivo inspirativni
Glumi se posvetila još u mladosti, od 1978. godine u Dramskoj radionici Centar. Na Lutkarskoj sceni Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” u Zrenjaninu izgradila je brojne uloge, a sa lutkarskim ansamblom ostavila bajkovite tragove u odrastanju devojčica i dečaka, svojih sugrađana.
Pamtimo njene uloge u predstavama „Pepeljuga” i „Mala Ruža” Srboljuba Stankovića, „Šareni svet” i „Sigridrug” Višnje Kauzlarić Mandić, „Patkica žutkica” Voje Soldatovića, „Tri praseta” Borislava Mrkića, „Mala princeza”, „Carski pevač”, „Zvezdan” „Jana”, „Ispod duge”, „Carevo novo odelo”, „Vetruškina ledina”, „Čarobna svirala vilenjaka Milana”, „Ružno pače” i „Vesela kuća” Irene Tot i još dvadesetak. I danas su na repertoaru, među kojima najviše sa potpisom reditelja Jovana Carana, ali i njena „Bajka O”… Nagrađivana je za pojedinačne i kolektive kreacije i sa neizostavnim žarom kada god je na pozornici.
Na 51. Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, koji su od 20. do 28. aprila održani u Kragujevcu u onlajn izdanju, Olgica Trbojević Kostić nagrađena je za ulogu Kuma Lije u predstavi „Ježeva kućica”, prema tekstu Predraga Bjeloševića, rađenoj po motivima poeme Branka Ćopića, u režiji Lilijane Ivanović.
Kakva je Kuma Lija kojoj si ti nadahnula život u ovoj popularnoj predstavi i kako si primila vest o nagradi?
– Kuma Lija je sve što može da bude, sa Ježurkom lukava, vuka se boji, medveda se plaši, jer je snažan, ali zna da uvek može da ga nadmudri…a na kraju i mudra, jer i u sebi prepoznaje Ježurkinu ljubav prema domu. Ja sam imala ideju da otpratim Lijine različite odnose prema svakom liku i da joj time dam životnost i odbranim svoj lik. Vest o nagradi me je baš obradovala, jer volim taj lik još od čitanja Ćopića u detinjstvu, a sa druge strane, imala sam osećanje neke tuge zbog nedavnog odlaska rediteljke predstave.
Pripremu je sve vreme pratila pandemija, premijeri je prisustvovala i rediteljka, koja je radila brojne predstave u zrenjaninskom Pozorištu, a nedugo potom nas je napustila.
– Žao mi je što svoju radost ne mogu da podelim sa Lilijanom, ali vidi ona sve…
Kada i kako si uronila u lutkarske vode?
– Otvaranjem Lutkarskog studija u Pozorištu. Posle lutanja po raznim poslovima, odlučila sam da se vratim svojoj prvoj ljubavi, glumi… I nisam pogrešila, jer sam mnogo srećnija. Od koga si učila lutkarstvo?
– Ja sam bila u grupi Jovana Carana Denisa, ali lutkarstvo sam učila od svih starijih kolega, reditelja sa kojima sam radila, gledajući lutkarske predstave drugih pozorišta… Druge škole za lutkarstvo u Srbiji, nažalost, nema.
Ko su ti uzori na Lutkarskoj sceni zrenjaninskog teatra?
– Mislim da se ne radi o uzorima, već o nekim sličnim senzibilitetima. Mnogo sam naučila o animaciji lutke od Irene Tot. Jovana Carana Denisa uživam da gledam u improvizacijama, a kao kompletnog umetnika najviše volim Miru Šajtinac.
Šta biva kada uzmeš lutku?
– Počnemo uzajamno da se otkrivamo… Malo je pozorišta u Srbiji koja imaju Lutkarsku scenu, ovde počinje magija… Kolika je odgovornost lutkarskih poslenika?
– Da, slažem se da lutkarska pozorišta treba ozbiljnije shvatiti i podržati, u njima se rađa publika za dramska pozorišta.
Koji su tvoji omiljeni reditelji, a koje tvoje najomiljenije uloge?
– Moj prvi lutkarski reditelj, veliki mag Srboljub Lule Stanković. A za ulogu, pa baš ne znam, volim svaku na potpuno različite načine.
Kolektivna igra je ono što krasi glumački ansambl Lutkarske scene, ali i lutkarsko i muzičko umeće. Kako negujete kolektivni duh?
– Mi lutkari smo upućeni na kolektivnu igru, nema šta da negujemo, mi zavisimo jedni od drugih.
Zajedno sa koleginicom Tatjanom Barać otvorila si Studio glume i lutkarstva „TO teatar”. Prenosite znanje i iskustvo deci i mladima od 6 do 18 godina. Da li su i vaše ocene, kao i nas u publici, odlične?
– Čini mi se da sam tek u „TO teatru” pronašla idealan posao za sebe. Taj rad sa decom jako volim, a oni su neodoljivo inspirativni.
Čemu ih još učite?
– Učimo ih da je najvažnije da su dobri prijatelji međusobno, da jedan drugom pomažu. Sve ostalo što radimo u vezi sa glumom, od govora do pokreta, manje je važno, nego pravo prijateljstvo.
Kuda te je odvela i kome dovela ljubav prema muzici?
– Volim ja i tišinu…
Udata si za poznatog rok muzičara Zorana Kostića Caneta, društveno angažovanog umetnika. Da li je Cane tvoj prvi kritičar i na koji način se harmonizuju dve umetničke energije i borci za slobodu i kvalitet života?
– Svako normalno ljudsko biće mora da bude aktivno protiv ubijanja.
Da li je i vaša ćerka krenula umetničkim stopama?
– Hmmm…..ne znam još.
Koliko je tvoj i život tvoje porodice promenula pandemija?
– Samo u tolikoj meri što smo malo ili nimalo radili svoje poslove koje volimo.
Kakvi su profesionalni, lični i porodični planovi?
– Profesionalni su u iščekivanju novih uloga u Pozorištu, nadam se da će i tu stvari sada malo živnuti. „TO teatar” je imao dve premijere 5. juna i radimo punom energijom i uzbuđenjem, a lični planovi će ostati lični.
ČAROBNI LUTKARSKI ĆILIM
Olgica Trbojević Kostić je ostvarila uloge i u predstavama „Olovni vojnik” Tatjane Reljin, „Mala sirena” Ljubosava Majere, „Pinokio” Radoslava Raleta Milenkovića, „Zvezda spavalica” Jelene Sitar, „Bajka o Majušku”, „Uspavana lepotica”, „Čizme lutalice”, „Tvrdoglavo jaje”, „Guskalica”, „Ko se boji smeća još”, „Priče ptice lažljivice” i „Pobratim vetra” Jovana Carana, „Cirkus u cirkusu” Ivana Žorova, „Igramo se Kandida”, „Raspućin” i „Semafor” Dejana Penčića Poljanskog, „Važne stvari” Slađane Kilibarda, „Kapetan Džon Piplfoks” i „Car Bumbar” Dragoljuba Todorovića Šilje, „Ivica i Marica” Senke Petrović, „Hrabri krojač” Gabora Šramoa i „Pesma Belog kita” Atile Antala.
