Ljude su oduvek privlačila putovanja, ali i istraživanje egzotičnih predela skrivenih daleko od očiju civilizacije. Čovek želi da zađe u nepoznato, daleko od svega što je ranije video, čuo, spoznao… Nekada su istraživanja udaljenih destinacija zloupotrebljavana kako bi se u netaknutoj prirodi obavila razna ispitivanja. Tako su ugrožavani i uništavani mnogi narodi, njihove vekovne tekovine, priče, verovanja, kultura i na kraju životi.
Pavle Taboroši, zrenjaninski fotograf sa dugogodišnjim iskustvom, u periodu od šest meseci (tokom 2017. i 2018. godine) obišao je, zajedno sa suprugom Srđanom 12 atola i više od 40 ostrva. Zrenjaninci su nedavno imali priliku da vide izložbu fotografija „Kanu, koral, kopra” u salonu Narodnog muzeja. Fotosi su dokumentarno i putopisno beleženje života, običaja i morfologije Maršalskih ostrva. Na ovom projektu Pavle i Srđana sarađivali su kao fotografi.
– Istraživanje je bilo izuzetno naporno, jer je jedini način putovanja do nekih manjih ostrva bio teretni brod koji prenosi kopru. Maršalska ostrva su danas nezavisna država, ali imaju veoma burnu istoriju koja u nekim segmentima podseća na prošlost Srbije. Bez obzira na to što se nalaze na suprotnim krajevima planete i što većina stanovništva nije čula za Srbiju ili Jugoslaviju, na primeru ove kulture možemo da naučimo mnogo o nama – započinje priču Pavle Taboroši.
PUT DO NAJUDALjENIJIH KRAJEVA SVETA
Kako naš sagovornik objašnjava, kanu je vrsta čamca sa dodatim jedrom i stabilizatorom uz pomoć koga su narodi Pacifika vekovima putovali po okeanu. Koral je živi organizam koji gradi grebene, a u zavisnosti od veličine može formirati ostrva i atole. Kopra je zrelo meso ploda kokosa koji je sirovina iz koje se daljom preradom dobija kokosovo ulje.
Pavle Taboroši kaže da je, nakon obilaska Kirgistana i Gruzije, želeo da poseti još neka mesta na planeti koja su najmanje pretrpela uticaj globalizacije.
– Maršalska ostrva su država u Tihom okeanu koja obuhvata 29 atola i 1.156 individualnih ostrva koralnog porekla. Uočio ih je Fernando Magelan 1520. godine, a Španija ih je prisvojila 1592. godine. Neki od atola su prodati Nemačkoj 1885. Nakon Prvog svetskog rata pripala su Japanu, a posle Drugog, Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) koje su vršile nuklearne probe na dva atola od 1946. do 1958. Od 1979. godine ovo je nezavisna država – objašnjava naš sagovornik.
NAUČIO NAJVAŽNIJE LEKCIJE…
Pravi, tradicionalni način života ovih ljudi je na malim, udaljenim ostrvima. Na ostrvu Boganage živi desetoro ljudi koji retko, ili skoro nikada nisu videli belog čoveka. Do njega je, priča Taboroši, trebalo putovati oko tri nedelje teretnim brodom. Obići ovaj kutak sveta je zaista retkost.
– Nadam se da su se Zrenjaninci i ostali koji su videli fotografije, makar delom upoznali ili se barem zainteresovli za tu zanimljivu kulturu o kojoj se vrlo malo ili skoro ništa ne zna, a razvijala se potpuno nezavisno od evropske. Mislim da je najvažnija lekcija koju sam naučio na ovim putovanjima da je za čoveka blagotvorno kada je svestan da će se njegova zajednica brinuti o njemu šta god da mu se desi.
Na tim ostrvima niko nije gladan, nije sam. Ljudi tamo svoju decu mogu da prepuste bilo kome, čak i nepoznatoj osobi, bez bojazni da će im se bilo šta desiti. Fascinantno je da oni koji imaju određeni novac, žive vrlo slično kao i oni najsiromašniji. Moj zaključak je da te minimalne klasne razlike u svima stvaraju osećaj sigurnosti – ističe zrenjaninski fotograf.
U razgovoru se podsetio i prvog dana kada su on i supruga stigli na željenu destinaciju.
– Trenutak kada smo došli na Maršalska ostrva je za mene bio sasvim običan jer sam bio pod jakim emocijama i nisam mogao da razumem gde se zapravo nalazim. Srđana i ja smo putovali tri dana i promenili oko desetak aerodroma dok nismo stigli do ostrva Madžuro. Prva misao mi je bila da ne mogu da pojmim koliko sam udaljen od svoje kuće, grada, države…
Prvo jutro je bilo nešto najneverovatnije što sam doživeo, jer sam shvatio da se nalazim u delu sveta koji je potpuno drugačiji od svega što sam do tada video. Bio sam iznanađen jer se nalazim na mestu o kome ne znam dovoljno, iako sam čitao, slušao, istraživao. Bojažljivo smo se kretali po ostrvu, razmišljajući koji je najbolji način da funkcionišemo na ovom, za nas nepoznatom terenu – evocira uspomene naš sugrađanin.
NEDOSTAJAO MI JE ZRENjANIN…
Sve vreme pili su kišnicu, a lokalno stanovništvo im je donosilo namirnice ili su ih kupovali od ljudi koji ih prodaju. Na glavnom ostrvu hrana je nešto raznovrsnija, dok je na malim ostrvima veoma čudna. Oni je sami proizvode. Hlebno drvo je, navodi Taboroši, jedan od izvora ugljenih hidrata, i to je, uz ribu, osnov njihove ishrane. Osim toga postoji još i taro – korenasto povrće, pandanus i kokos. Taboroši kaže da mu je mnogo toga nedostajalo, a posebno rodni grad o kojem je razmišljao i tražio sličnosti i razlike.
– Ono što sam povezao sa Zrenjaninom dok sam boravio na okeanu je – voda. Svaki narod koji živi na vodi, formira folklor, navike, običaje, poslove drugačije od onih koji su od nje udaljeni. Uživaju u prednostima i blagodetima koje im je Bog dao. Narod koji sam upoznao je pre 4.000 godina došao iz Indonezije na kanuima.
Ljudi ne mogu da shvate šta znači ploviti po Pacifiku. Talasi su ogromni, a nevreme strašno. Malim kanuima su uspeli da oplove ceo Pacifik zahvaljujući drevnom znanju o morskim strujama i astronavigaciji. Godine 1946. ova ostrva su dobila prvi put motorne čamce i benzin čijim su korišćenjem brzo zaboravili tradicionalne načine navigacije. Tako su 1979, kada su konačno postali nezavisna država, shvatili, da više nema čoveka koji pamti taj deo njihove kulture. Danas pokušavaju da ta stara znanja obnove, ali im to teško polazi za rukom. Slušao sam priče da su ti stari navigatori mogli da budu ostavljeni na sred pučine i da su vezanih očiju pronalazili put. Osećali su morsku struju i znali gde će ih odvesti. To se prenosilo sa kolena na koleno – ispričao je Pavle Taboroši.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović Pavle Taboroši (privatna arhiva)
