Gotovo pola veka druguje sa foto-aparatom. Od 1973. učestvovao je na brojnim konkursima i izložbama. U čuveni zrenjaninski Klub „CD 13” došao je 1975, a pre nešto više od decenije reosnovao ga je sa Nadom Mršić i Sašom Racom. Sa kolegom i prijateljem Stankom Antanasijevićem 1. novembra 1987. otvorio je „Avalu”, prvi foto-studio u gradu koji je izrađivao slike u boji. U dugoj i bogatoj karijeri pretežno se bavi crno-belom fotografijom. Razvio je jedinstveni sistem po kojem je postao prepoznatljiv. Za sebe kaže da je fotograf vremena. Zato je izložbu, koja je otvorena u ponedeljak, 10. oktobra, u sali Mesne zajednice „Veljko Vlahović”, nazvao „Vreme”.
Vladeta Milojević je Zrenjanincima prikazao radove koji obuhvataju period od 45 godina. Tim povodom sa njim razgovaramo o postavci, ljubavi prema fotografiji, Klubu „CD-13”, karijeri…
Šta su naši sugrađani mogli da vide?
– Predstavio sam 24 fotografije, a datiraju od 1977. pa do poslednje, nastale uoči postavke. Na njima su meni dragi ljudi i predeli. Izložio sam i četiri skice – crteža koji objašnjavaju sistem mog rada i nastanak fotografija. Većina su kontakt kopije napravljene direktno sa negativa prosvetljavanjem na foto-papir. To znači da su originali bez ikakvih intervencija nastali analognim putem pomoću negativa. Pojavom digitalne fotografije i fotošopa morao sam da na nekim originalnim fotografijama intervenišem da bih im dodao nove vrednosti. Bavio sam se prostorom i vremenom kao četvrtom dimenzijom i njihovim međuodnosima. Nekada je to tok od nekoliko sekundi, a nekada je gotovo četrdeset godina kao na poslednjoj istoimenoj slici.
U nazivu izložbe krije se simbolika. Omogućila mi je da se posle niza godina tj. decenija ponovo sretnem sa prijateljima. Jedna od gošći došla je čak sa Malte. Pre 35 godina fotografisao sam joj svadbu. Izložba je postavljena na profesionalan način zahvaljujući Jasmini Tutorov, istoričarki umetnosti.
Fotografijom ste ozbiljnije počeli da se bavite na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu. Da li Vas je ova oblast privlačila i ranije?
– Družimo se mi još od mog detinjstva i nismo se razdvajali (smeh). Kada sam otišao na studije, nedelju dana pre predavanja kako bi se „aklimatizovao”, poneo sam i aparat koji sam tada imao. Bio je to ruski „FED”, kopija čuvene nemačke „lajke” (LEICA). Prvo sam, razume se, posetio tvrđavu i slikao Petrovaradin. Filmove sam nakon „ispucavanja” nosio na razvijanje u Foto-studio „Beograd”, poznatu zrenjaninsku radnju koja, nažalost, više ne postoji. Po čemu pamtite Foto-klub „CD-13”, koji je bio jedan od poznatijih?
– Kada sam se vratio saznao sam da u gradu postoji klub, koji se nalazio u ulici Cara Dušana broj 13. Osnovali su ga učitelj Dejan Bošnjak i nastavnik Duško. „Kum” je bio Dragan Nedeljković Ćipi. Kada su razmišljali kako da mu daju ime on je izašao na ulicu, vratio se i rekao: „Zvaće se CD-13”. Postoji samo fotografija te kuće. Srušena je kada se gradila magistrala. Klub se s početka pretežno bavio filmom, a imao je i foto-laboratoriju. Kada sam im se priključio, zalagao sam se da se više prostora daje upravo fotografiji. Vremenom, filmski deo je jenjavao, a ona je dobila primat. Svako se bavio oblašću prema kojoj je imao najviše afiniteta.
Za pola veka trajanja nastalo je na hiljade fotografija, mahom crno-belih. Postojali su i kolor dijapozitivi (slajdovi). Izazovi su bili brojni, iako mnogi veruju da nam je bilo lako. Samo slanje slika na izložbe i konkurse bilo je i skupo, ali i rizično. Danas, kada imamo savremene tehnike i moderne alatke sve je mnogo lakše. Žao mi je što je većina arhive uništena nemarom ili je stradala od zuba vremena. Dosta toga je trajno izgubljeno i kada se Klub iz Cara Dušana preselio u zgradu današnje „Eurobanke” na Žitnom trgu. Ubrzo su naišla teška vremena i naše aktivnosti su zamrle…
Klub je iznedrio brojne amatere, ali i profesionalce, koji su danas zvučna imena u gradu. Koga posebno pamtite?
– Kada sam došao tu je već bio ozbiljni i iskusni Ivan Pančić od koga su svi „krali zanat”. Sa nama je bio i gimnazijalac Petar Pera Marković, koji je postao poznati filmski montažer. Redovan član naše družine bio je i Jovan Denis Caran, lutkar. Uvek smo imali sveže ideje, razmenjivali iskustva. Sa svima sam odlično sarađivao, a pre svega, se družio. Imali smo podršku sa svih strana. Svi znaju kako je funkcionisalo posleratno i komunističko vreme, a uz nas je bio i Komitet. Klub je zahvaljujući upravo tim, ali i ostalim ljudima dobio čast da organizuje Dane jugoslovenske fotografije 1986. Zrenjanin je ugostio umetnike iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Kosova, Crne Gore. Drago mi je da je ovogodišnja izložba Foto – saveza Srbije (FSS) ponovo održana u našem gradu.
Foto-studio „Avala” je sarađivao sa Hemijskom školom. Đaci novoformiranog odeljenja za fotografe dolazili su kod Vas na praksu. Da li se neko izdvajao?
– To su bile nesrećne 90-e prošlog veka. Među učenicima je bio i jedan momak, Jovan Drndak Njegović, izbegao iz Zagreba. Tamo je započeo školovanje kod profesora Ivana Posaveca, koga sam cenio. Klub „CD 13” organizovao je njegovu samostalnu izložbu u Kulturnom centru 80-ih godina prošlog veka. Đaci kao đaci, gledaju da im vreme što brže prođe. Rekao sam im da me pitaju šta im nije jasno ili šta bi voleli da im se detaljnije objasni, jer je polje fotografije vrlo široko. Niko nikada ništa nije pitao, osim Jovana. On se jedini interesovao i…evo rezultata. Postao je vrhunski fotograf, koji je u međuvremenu dodatno radio na sebi. Osim bavljenja ovom umetnošću zalaže se za očuvanje fotografske baštine.
