Posle trinaest godina pauze, nedavno održanom samostalnom izložbom u Savremenoj galeriji ponovo je svoje radove prikazao Zrenjanicima. Tada su mogli da vide crteže malog formata rađene lavirungom, tušem i perom, ugljenom. Tačnije miksom slikarskih tehnika koje su mu kroz dugogodišnje stvaralaštvo pomagale da se umetnički izrazi i prikaže svoj svet. Crteži su sastavni deo univerzuma magistra Milana Grahovca, slikara i grafičara, koji se priprema da obeleži 40 godina karijere. Grahovac je član ULUV-a od 1991. i ULUS-a od 2003. Predstavljao je svoje umetnine na kolektivnim i samostalnim izložbama u Srbiji, regionu i svetu. Učestvovao je na brojnim likovnim kolonijama od Ečke i Zrenjanina, preko Ivanjice, Opova, Vršca, Apatina, Sremskih Karlovaca pa sve do Strumice (Makedonija), Balatona (Mađarska) i Mahresa (Tunis). Njegova dela nalaze se u javnim ustanovama, državnim fundusima i privatnim kolekcijama u zemlji i regionu. Autor je tri pozorišne scenografije i dva plakata, kao i dva murala. Zaposlen je u Narodnom muzeju kao kustos-slikar i likovni pedagog.
Sa Milanom Grahovcem smo razgovarali o njegovom pozivu, usavršavanju, karijeri, ali i temama koje zaokupljuju njegovu pažnju. Da li ste oduvek želeli da postanete slikar?
– Ne znam tačno odakle ljubav prema slikarstvu, ali ono što znam jeste da sam od najranijih dana naginjao takvom načinu izražavanja. Još kao dečak, kasnije osnovac i srednjoškolac osećao sam da je to put kojim želim da idem. Posle Gimnazije taj put sam izgubio. Dugo sam lutao i nisam znao šta će biti moj životni poziv. Tada sam dosta čitao, uglavnom domaće pisce, najviše Pavića. To je trajalo neko vreme sve dok u sebi nisam prelomio i odlučio da se spremam za fakultet. Upisao sam Akademiju u Novom Sadu, u klasi profesora Jovana Rakidžića i diplomirao 1989. na odseku za slikarstvo.
Kako ste se kao mlad umetnik razvijali i ko su Vam bili uzori?
– Prva i druga godina studija su iste. Učenici dobijaju polazne osnove i usmerenja. Rade se uglavnom studijski crteži i uvod u nešto što se zove slikanje. Niko ko upiše Akademiju, pa tako ni ja nisam znao kako će se moj umetnički senzibilitet razvijati. Krenuo sam ka ekspresionizmu, ali se na njemu nisam zadržao. Nisam tražio uzore u dalekoj prošlosti, već u autorima koji su bili generaciju ili dve iza mene. To su bili grupa „Zebra”, zatim mladi, divlji nemački ekspresionisti, potom i holandski slikar Karl Epl. Ubrzo sam shvatio da imati uzore nije moje krajnje opredeljenje, ali sam uvek osluškivao šta rade moji savremenici. Pronašao sam svoj put i počeo da gradim lični, univerzalni svet. Cenim stvaralaštvo Petra Lubarde i volim da ga istaknem kao dobrog slikara. Nakon diplomiranja, po preporuci dr Katarine Ambrozić, istoričarke umetnosti, kustoskinje, likovne kritičarke i profesorke na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu, odlazite da specijalizirate grafiku na Akademiji u Minhenu, a završavate u Holandiji. Po čemu pamtite taj period?
– Nakon razgovora sa tamošnjim profesorom rečeno mi je da sam primljen i da dogodine mogu da slušam predavanja. Tada je ovde izbio rat i sve je bilo drugačije. Nisam želeo da izgubim godinu. Odlučio sam da odem u Holandiju, u Groningen, gde sam se usavršavao na grafičkom odseku Akademije lepih umetnosti „Minerva”. Boravio sam tamo godinu dana i bavio sam se litografijom, koja predstavlja posebnu tehniku štampe otiskivanjem sa kamena. Učio sam kod poznatog profesora Vima Jonkmana. Za mene je taj period bio jako težak. Otišao sam bez stipendije, nisam imao nikakav izvor prihoda. Izdržavali su me neki gastarbajteri i drugi ljudi koje sam upoznao.
Kasnije, kao dobar student, uspeo sam da dobijem određenu svotu novca iz fonda kraljice Beatris, što mi je pomoglo da nastavim sa učenjem. Na Akademiji sam radio litografije, a u ateljeu sam slikao. Pred kraj svog boravka 1992. napravio sam samostalnu izložbu, koja je objedinila moje stvaralaštvo iz tog perioda. Po povratku ste upisali postdiplomske studije na novosadskoj Akademiji, gde ste 1997. magistrirali crtanje kod profesora Milana Blanuše. Šta Vas je kasnije zanimalo?
– U tom periodu manje sam odlazio na predavanja, a više sam radio u ateljeu. Tako je nastao i moj magistarski rad koji je nosio naziv „Linija, akcija, sudbina”. Nakon odbrane počela je moja umetnička praksa. Dobio sam status slobodnog umetnika i zadržao sam ga sve do zaposlenja u Narodnom muzeju. Voleo sam da obilazim gradove i upoznajem se sa drugim umetnicima. U dva navrata sam boravio u Tunisu.
Nakon prve posete napravio sam samostalnu izložbu u galeriji „Rakoua” u gradu Susu. Publika me je prihvatila, a ja sam se prepustio čarima tog podneblja i zavoleo ovu drevnu kulturu. Počeo sam pomalo i da učim arapski i da se oblačim kao oni (smeh). Sve više sam se trudio da se družim sa tim ljudima. Odlazio sam u njihova sela. Na svakom koraku pronalazio sam inspiraciju i pamtiću to kao jedno predivno iskustvo.
Tamo sam napravio slike koje ovde nikada ne bih uradio. Upoznao sam tamošnje slikare sa kojima sam razmenjivao iskustva i ostvario brojne kontakte koji su prerasli u prijateljstva. Moja druga poseta ovom jedinstvenom gradu vezan je za internacionalni seminar u gradu Mahresu. Po čemu ćete pamtiti Vaš početak u Narodnom muzeju?
– Ubrzo po zaposlenju stekao sam zvanje kustosa. To je bilo vreme velikih radova, ulaganja i konačnih rešenja za ovu krovnu ustanovu kulture u čemu sam sudelovao. Nakon renoviranja i otvaranja novog salona bavio sam se izlagačkom delatnošću i predlagao program. Učestvovao sam i u drugim aktivnostima. Nije mi bio stran ni pedagoški rad. Ni u čemu nisam bio sam i uvek sam imao podršku kolektiva.
Stvorili smo pozitivnu energiju koja nas je vukla napred. Tada je direktor bio Božidar Boža Vorgić i Muzej je u tom periodu imao vrlo kvalitetne izložbe. Pamtim kako je on nekada izgledao, a kakva je situacija danas. Novi ljudi, koji su sada na čelu, imaju težak zadatak da to kulturno blago sačuvaju i održe. Ja imam još godinu dana do penzije i polako postajem sve mirniji.
Publici je manje poznato da ste se bavili skulpturom, a nisu Vam strani ni performansi. Kako gledate na takav vid izražavanja?
– To je bio splet okolnosti. Učestvovao sam na nekoliko vajarskih simpozijuma i iskoristio priliku da stvorim i takva umetnička dela. Uradio sam tri skulpture u trajnom materijalu. „Vrata vetra” se nalaze u Gradskom parku u Apatinu, a dve su postavljene u Rafineriji gasa u Elemiru. Na taj period gledam kao na jedan izazov u kojem nisam želeo da se zadržim, jer sam se uvek vraćao slici.
Što se performansa tiče, oni su vezani za moju likovnu praksu i sa njima sam počeo 1989. Prvi koji sam izveo bio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Nazvao sam ga „Čovek-riba”. Najviše ih je bilo od 1994. do 1998. U zrenjaninskom Pozorištu sam demonstrirao „Taloženje”. Poslednji se desio 2015. u novosadskom Muzeju savremene umetnosti. Dobio sam čak i ponudu od profesora Koste Bogdanovića, koji se bavio vizuelnom kulturom, da mu budem asistent. Uslov je bio da prestanem da slikam i bavim se isključivo performansom. Razume se da sam ga odbio. Kakva je domaća slikarska scena?
– Kada sam došao u Zrenjanin u njemu nije bilo mnogo slikara, možda svega desetak. Sada, gledajući grad i ljude koji su za njega vezani dolazimo do brojke od 60, 90, ako ne i stotinu. To je po mom mišljenju dobro, jer ja kao slikar uvek navijam za slikare (smeh). Priroda je lepša sa slikom, nego bez nje. U tome je naša uloga još veća, jer beležimo vreme u kojem radimo, u kome smo aktivni. Sve što smo stvorili ostaje iza nas i pomoći će generacijama koje dolaze da saznaju koji su to problemi nas zaokupljali i na koji način smo ih rešavali. To sve ide u korist rečenici da moramo da znamo ko smo, šta smo, odakle smo i kuda idemo.
Drago mi je što pored nas starijih, ima dosta mladih umetnika. Slikarstvo u Zrenjaninu ima ko da nasledi. Ne mogu da sudim o pristupima pojedinaca, jer nemam uvid u svačiji rad ponaosob. Primećujem da je njihov današnji odnos prema onome što rade drugačiji, moderniji i u koraku sa vremenom. Da li u Zrenjaninu, Banatu, Vojvodini pronalazite inspiraciju za svoja dela?
– Banat ima dobru i veoma zanimljivu istoriju, ali moj odnos prema lokalnom je drugačiji. Interesuju me, pre svega, ljudi, karakteri, nešto što je metafizis koji kroz svoj rad pretačem u materijalno. Zrenjanin jeste grad u kojem sam rođen i gde sam sticao prva životna iskustva, formirao porodicu. Ipak, vodim se onom rečenicom: „Tamo gde si to je tvoj grad”. U svakom mestu u kojem sam bio i živeo pronalazio sam bakalina, stan, komšije, prijatelje, kafanu i tamo ostavio deo sebe.
