Jedan od upravnika koje pamti Narodno pozorište „Toša Jovanović” jeste Goran Ibrajter. Na čelu ovdašnjeg teatra bio je u dva navrata (2000–2004. i 2007–2010), nakon čega postaje izvršni direktor Sterijinog pozorja.
Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1988. Master studije dramaturgije okončao je na novosadskoj Akademiji umetnosti 2017. godine. Tokom rada u zrenjaninskom teatru dobio je nagradu „Nikola Peca Petrović” za najuspešnijeg pozorišnog menadžera u zemlji. Bio je selektor festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, smotre „Joakim Vujić”, Festivala prvoizvedenih predstava Aleksinac, kao i član žirija novosadskog INFANT-a, Međunarodnog kikindskog pozorišnog festivala. Autor je drama „Kardanus” i „Srce više nije moje”, kao i mnogih izvedenih dramatizacija i adaptacija.
Objavljene su mu knjige poezije: „Pesme Eleazarove”, „Stihije”, „Ja(je)” i „Miletska beležnica”. Njegovi poetski, prozni i stručni tekstovi našli su se u „Ulaznici”, „Avangradu”, „Letopisu Matice srpske”, „Književnom životu” (Temišvar), „Ogledalu”, kao i u više zbornika pozorišne teorije. Prevođen je na nemački, engleski, slovački i rumunski jezik. U vranjskom pozorištu „Bora Stanković” nedavno je premijerno odigran Vaš komad „Autoput Sagbama”?
– Sve je počelo mejlom koji sam dobio od navodnog advokata iz Nigerije kojim me obaveštava da sam dobio basnoslovno nasledstvo. Očigledno je bilo da je u pitanju prevara, ali me je zaintrigiralo da se pozabavim tim fenomenom. Finale se dostiglo premijerom u Vranju. Tamošnje pozorište značajne tradicije već godinama je u permanentnom usponu, zahvaljujući ujednačenom i zrelom ansamblu. Takođe, ovaj projekat je i obnova saradnje sa mojim velikim prijateljem, rediteljem Bogdanom Jankovićem.
Ovom smo predstavom, pre svega, hteli da nasmejemo publiku. Sudeći po reakcijama, uspeli smo. Blagotvorno je i slatko katkad se nasmejati sebi samom. Zrenjaninci su početkom godine imali priliku da pogledaju komad „Muzej živih ljudi” u kojem ste sarađivali sa Jovicom Jašinim. Sve više se pojavljujete i kao autor?
– Nisam od onih koji pišu brzo i mnogo (što samo po sebi ne mora biti loše). Sticajem okolnosti, trenutno se igra pet predstava po mojim tekstovima i dramatizacijama. Pored pomenutih, na repertoaru Gradskog pozorišta „Semberija” u Bijeljini nalazi se moj komad „Srce više nije moje”, u zaječarskom teatru se igra dramatizacija romana Saše Radonjića „Rubikova kocka”, a sa Jugoslavom Krajnovim sam radio „Ženu iz Porto Pima”, prema prozi Antonija Tabukija. Dogodilo se, nemam drugo objašnjenje.
A Jašin i ja smo se uhvatili u koštac sa temom koja predstavlja jednu od tamnih mrlja naše istorije – Golim otokom. Pored problema sa obiljem građe, suočio sam se i sa pitanjem kako odbraniti lik sa čijom se ideologijom duboko ne slažem. Mislim da smo Jašin, reditelj Ljuboslav Majera i ja uspeli da na scenu donesemo, ako ništa drugo, intrigantnu predstavu. Kakva je pozorišna ponuda u Srbiji? Da li su teatri žrtve nedostatka ideja ili pak novca?
– Ponuda je onakva kakva je moguća. Oscilacija u pozorišnom stvaralaštvu oduvek je bilo, od sezone do sezone, od pozorišta do pozorišta. Ako je suština pitanja da li se u pozorište i umetničko stvaralaštvo dovoljno ulaže, moj odgovor je ne. Kod nas se, nažalost, teško i retko prepoznaje potencijal koji umetnost nosi u sebi i sa sobom. Zato se teatri najčešće dovijaju kako da pomoću „štapa i kanapa” postignu umetnički relevantne domete. Uveren sam da ideja ne manjka. Tim pre što se u našem teatarskom životu prethodnih godina pojavio niz mladih i darovitih stvaralaca, pre svega dramskih pisaca i reditelja, koji pored svojih starijih kolega garantuju vitalnost scene. U kojoj meri Vam u pisanju pomažu iskustva koja ste sticali kao političar i profesor u Gimnaziji?
– Radio sam u životu i druge poslove i ne mogu sebe da posmatram kroz pojedinačne, odvojene segmente. Čovek stvara na osnovu celokupnog svog iskustva u najširem smislu te reči. Nikad ne znate šta će da prosevne iz sedimenata vašeg dotadašnjeg života i kakav će vam povod dati da nešto napišete. To je pravo polje u kojem se pisac kreće i traži, a ne polje svakodnevnih poslova i rutina. Kako Vam danas izgleda ovdašnji teatar u poređenju sa vremenom kada ste ga napustili?
– Nikada ga nisam napustio. Činjenica je da sam iz njega otišao pre 15 godina, ali prema ovoj kući gajim posebnu vrstu sentimenta. Tamo je još uvek mnogo dragih ljudi sa kojima sam podelio pregršt divnih i uzbudljivih pozorišnih trenutaka. Naravno, bilo je i muka, ali one se zaborave. Na čelu kuće promenilo se nekoliko ljudi i svako je doneo svoje ideje. Ansambl je osvežavan u skladu sa mogućnostima, ali, rekao bih, promišljeno.
I zrenjaninsko pozorište je, kao i brojni drugi naši teatri, proživelo i preživelo teške godine za rad i stvaralaštvo. Ali ono što se dešava prethodnih nekoliko sezona daje razloga za optimizam, najpre zahvaljujući dobrim repertoarskim potezima. To je, u krajnjoj liniji, rezultiralo prestižnim nagradama na festivalima. Kakva je zrenjaninska publika? Da li joj više pogoduju klasici ili je spremna za savremene tendencije?
– Teško mi je da utvrdim postoje li specifičnosti zrenjaninske, beogradske, novosadske ili zaječarske publike. Publiku čini skup individua različitih ukusa, senzibiliteta, očekivanja, a ne čvrst i zaokružen kolektiv. Smatram da je gledalac neizostavni segment pozorišnog čina kojeg ne treba preceniti, a najmanje potceniti. Nažalost, dešava se i to. A vrhunski pozorišni doživljaj je upravo imaginarni susret energija koje izbijaju sa scene i iz gledališta.
