Na glavnom gradskom trgu – vašar… Isto kao za „Dane piva”, samo je ikonografija malo drugačija, prepletena irvasima i Deda Mrazovima. Sudeći po ponudi, koja se širi iz večeri u veče, tu će glavni potrošači biti deca: igračke od drveta, stiropora i plastike, slatkiši, novogodišnji ukrasi svake vrste, proradio je i ringišpil (onaj za najmanju publiku, sa sedištima u formi automobilčića)… a i jedna mesara, sa kobasicama, šunkom i ostalim „sušenim repertoarom”.
Mesara me je, moram priznati, malo iznenadila. Šta će ona ovde, u ovom šarenišu? Neće se, valjda, pojaviti i tezge sa pivom (da se upare sa sušenim vratom, jer mora nešto da preseče sav taj praznični šećer, majka mu stara)… Nadajmo se, ipak, da neće – da će se vašar zadržati u koncepciji dečjeg carstva…
Mada – uvek se nađe nešto da preseče čaroliju, ubije senzitiv, pokvari Deda Mraza, praznici su, izgleda, najbolje vreme da se ispolje takve „greške u vremenu”… Nekada, veoma davno, kad smo moj brat i ja bili deca, novogodišnji vašar organizovan je u sportskoj hali. Deda nas je poveo da se zabavimo i nagledamo šareniša (zamislite, novogodišnja ikonografija uopšte se nije promenila za sve ove decenije). S obzirom na to da smo se brat i ja odjednom našli u glavnoj ulozi – zaista je bilo zabavno! Plus – deda nam je kupio dva plišana bela zeca, sa crvenom mašnicom – jednog meni, jednog mom bratu, da se ne svađamo, jer su u tom momentu te igračke bile nešto najdivnije na svetu… Kući smo došli veoma zadovoljni. Ali se mama, kad je videla da nosimo dve istovetne plišane igračke, odjednom podbočila, a nas su poslali u drugu sobu… U stvari, nekako sam odmah i sama sve shvatila. I taj zec mi više i nije bio baš toliko lep, naprotiv… Nije to što nam je deda kupio igračke, nego što su to glupave plišane, za malu decu, pa još dve iste… Mislim da je u našoj kući oduvek vladala neka „prosvetiteljska atmosfera”, kakva potrošačka groznica, kakvi bakrači… A ja i danas kupujem samo i strogo po još sinoć napravljenom spisku.
