Nisam skoro bila u glavnom gradu Mađarske (tačnije, od studentskih dana), ali mi je na internetu iskočila slika budimpeštanske fontane u obliku otvorene knjige, a voda izbija kao stranica koju okrećeš, i preliva se preko ivica. Mora da je postala mala turistička atrakcija. Ali bi je u Zrenjaninu „osušili” ili, u najboljem slučaju, ogradili debelim lancem. Ili kovanim gvožđem. Naravno, iz najboljih namera – iz jake predostrožnosti!
Vidim da su u Budimpešti u tom pogledu potpuno neoprezni. Fontana u obliku knjige prska vodu po pločniku, preteći da pokvasi noge prolaznicima, a oni ništa. Ni tarabu, ni barijeru. A u našoj glavnoj ulici su, zato što je preterano prskala okolo, onu nesrećnu parternu fontanu prvo okovali u lance, a posle i sasvim zatvorili. Danas se, valjda, više niko i ne seća da je uopšte i postojala. A stogodišnju fontanu u Gradskoj bašti, sa rodom u središtu, bacili smo u kovano gvožđe – da joj deca ne prilaze! U ovu novu, napravljenu na obodu Trga slobode, ukucali su, sa svih strana, neke kuke i šrafove – da deca oderu kolena ako joj se previše približe, a i zimi da se zakači zaštitna cirada, bolji patent nisu mogli da smisle, a i zašto bi, kakva dečja zabava, kakvi bakrači…
Nije prvi put da pišem o ovoj temi, sve u nadi da će se tu nešto popraviti. No, voda nam je očito malerozna. Hibris, šta li – jer smo zemlju, na kojoj sejemo pšenicu, od vode oteli, od rečnih meandara i plitkih jezera pre 200 godina… Ili se danas radi neznalački, opsenarski, nek samo drži vodu dok majstori odu. Tek, onaj mali, slatki kič od fontane–knjige kod nas se neće primiti, suviše opasno prska.
Pa jesam li ja to na strani onog budimpeštanskog kiča? Izgleda da jesam. Kad je tako neodoljivo radostan…
