Imali smo, sada nemamo…
Piše: Milena Bečejac
Nekako s proleća… Ne, ne, nije to iz ove priče. Ali…
Nekako čim počne grejna sezona, setim se zrenjaninske Šećerane. Setim se da je i pre zvaničnog roka kada je počinjalo grejanje, u stanovima bilo toplo. Fabrika šećera je radila punom parom, pa se višak energije „trošio” za zgrevanje. Bilo je toplo, bili smo srećni što je grejanje prvo krenulo kod nas, makar i da je napolju bilo sunce i da smo otvarali prozore. I tu, u krugu Šećerane, pa i celim krajem, širio se miris od repe koja se prerađuje.
Šećerane već odavno nema, ni kamiona koji su dovozili tu repu sa banatskih njiva. Pojela je privatizacija, tranzicija, kako kod… I nije bila jedina fabrika nekada moćnog Kombinata „Servo Mihalj” koje više nema. Nabrajanje bi trajalo dugo. Taman da, umesto muzeja voštanih figura, grad dobije muzej propalih fabrika.
U monografiji „Zrenjanin” nalazim podatak da je 12. septembra 1910. godine održana osnivačka skupština u Budimpešti, a osnivači su bili Mađarska eskontna banka sa sedištem u Budimpešti i bečka Lender banka i zvala se „Južnomađarska fabrika šećera ad”. Izgradnja fabrike je počela 10. oktobra te iste godine, a počela da radi 27. septembra naredne, sa smanjenim kapacitetom od 25 vagona repe dnevno. Uskoro, prerađivala je 120 vagona ove poljoprivredne kulture. Refinerija šećera izgrađena je 1922, a prva rekonstrukcija – proširenje kapaciteta, usledilo je 1928. Velika rekonstrukcija fabrike trajala je od 1936. do 1959. godine. Te, 1959. u Fabrici šećera bila su zaposlena 2.093 radnika, a 1962. – 2.339.
Hiljade tona kristal šećera odlazile su na tržište zemlje koja se zvala Jugoslavija. I tih i kasnijih godina, autobusi su bili prepuni radnika koji su vozili radnike do Kombinata, i vraćali ih s posla. Bila su to davna vremena, od kojih o nekima čitamo, a neka i pamtimo. Ne znam, posle svih ovih posrnuća domaće industrije, ili njenog nestajanja (Šećerana je privatizovana 2011. godine), hoće li imati šta da se pamti, kao što se sećam prepoznatljivog mirisa iz Šećerane kada krene kampanja, a koji se najviše osećao baš u kraju koji je po njoj i dobio ime…