Ovoga proleća mnogo je razloga imati glumicu Danicu Grubački kao sagovornicu – kao članica, od prošle godine, ansambla Narodnog pozorišta Sombor, osvojila je nagradu za najbolju mladu glumicu na Danima komedije u Jagodini („Tenor na zajam”), a potom i na festivalu „Pozorišno proleće” u Šapcu za ulogu u predstavi „Tartif”, koju odigrala i pred zrenjaninskom publikom na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine (pobednička predstava). Povoda za razgovor ima i van umetničke sfere.
Danica je zajedno sa kolegama iz ansambla krajem marta štrajkovala zbog načina na koji je izabrana nova v.d. upravnica somborskog teatra, na račun čije kompetencije su takođe imali zamerke. Štrajkački zahtevi potom su usvojeni, a raspisan je novi konkurs, koji je ovih dana završen. Podneto je više prijava, a Grad Sombor se obavezao da će pri izboru upravnika uvažiti mišljenje ansambla i esnafskih udruženja.
– Protest je takođe razlog da mi bude čast što pripadam baš ansamblu NP Sombor. On pokazuje da, kada se grupa ljudi ujedini, može da dobije ono što joj pripada. Ne mislim da u svakom slučaju stavovi ansambala moraju biti uvaženi, jer i u njima ima sukobljenih mišljenja, ličnih interesa, nesolidarnosti i odsustva želje za onim što je najbolje za pozorište. Iako naš ansambl nastupa kao jedan, u njemu postoje razlike u mišljenju i on je moje parče slobode. Nedavno su se i glumci Narodnog pozorišta u Beogradu pobunili protiv smene v.d. direktora drame. Koliko su značajna ovakva istupanja – za profesiju i šire?
– Jedna od prednosti naše pobune jeste to što se slična već desila u Beogradu i što protesti na ulicama traju od decembra. LJudi se polako oslobađaju, pa kao što vlast ponavlja kao mantru da se živi bolje, pokušavajući da sto puta izgovorenu laž pretvori u istinu, možda bismo mi „sa ove druge strane” isto tako morali unedogled da ukazujemo na probleme. Sitne prozivke i ironija prolaze ispod radara, više ne sme biti kompromisa i kolaboracije, zato se mora reagovati po svaku cenu, biti oštar i istrajan, ali i pošten u svom dvorištu. U medijskom mraku nije svakome lako da istupi, ali i mi koji se osećamo slobodnije moramo insistirati na tome da se nikada ne smemo navići na loše. Treba ohrabrivati druge da se pobune i sa njima biti solidaran. Pre dve godine za „Zrenjanin” si kazala da u našem gradu fale mladi glumci u pozorištu, drveće u centru, ali pre svega – pobuna?
– Lista je bila skromna i naivna. O čemu govoriti u gradu koji nema ni pijaću vodu? Na sve se naviklo i „nije na nama da menjamo”. Nekada situacija izgleda bezizlazno i u najgorem pesimizmu, koji često uspešno izbegnem, setim se replike kralja Lira: „Nek’ se sve promeni, il’ nek’ nestane sve.” Sa jedne strane mora se beskompromisno staviti do znanja da neke stvari neće proći, a sa druge, mora se uspostaviti dijalog, i to ne sa vlastima već sa narodom koji slepo prati vođu – jer to su građani ove zemlje. Nema više prostora za klimanje glavom među istomišljenicima, već za razgovor sa onima koji ne razumeju ili ne žele da razumeju, iako deluje uzaludno diskutovati o slobodama osvojenim u prošlom veku, o nacionalizmu i drugim „izmima”. Diplomirala si pre dve godine, članica si NP Sombor, igraš predstave u Srpskom narodnom pozorištu, nezavisne produkcije. Priželjkuješ li angažman na filmu ili u seriji?
– U dosadašnjoj karijeri sam imala mnogo sreće, ali sam se za nju i borila. Javljala sam se rediteljima jer smatram da je važno pokazati inicijativu, a nema reditelja koji ne bi radio sa nekim ko to želi, pa bio i pomalo dosadan. Ako je najgore što neki reditelj može da kaže za mene to da sam dosadna štreberka jer imam hiljadu pitanja, onda ću to smatrati komplimentom (smeh). Drago mi je što se pored fabrikovanih serija i filmova, u poslednje vreme snimaju i serije u koje je uložen veliki trud, tako da bih rado bila deo takve glumačke ekipe. Opet, težim za sadržajem, pa mi nije važno koji je medij u pitanju, dokle god me se dotiče i radi posvećeno. Počela si da se baviš glumom u dramskom studiju kod Buce, a nedavno si doživela ovacije na sceni tog pozorišta…
– „Tartif” je moja prva predstava ovde nakon diplomiranja. Iako NP „Toša Jovanović” ne doživljavam kao svoje, niti Zrenjanin više kao svoj grad, bilo mi je drago da tu igram i imala sam povišenu tremu. „Odbegla Zrenjaninka u Somboru kojim se stalno hvali, da vidimo šta sad ti Somborci rade, kad već stalno o njima priča…” (smeh).
