INTERVJU: SANjA RADIŠIĆ, GLUMICA ZRENjANINSKOG NARODNOG POZORIŠTA O PREDSTAVAMA, GLUMI I NAGRADAMA
Iskustva otkrivanja duše
Obeležavajući svoj dan koncertom filmske muzike u izvođenju grupe Trio Kazablanka (13. oktobar), zrenjaninsko pozorište proslavilo je 71. rođendan profesionalnog rada (15. oktobar). Na Dan pozorišta, zrenjaninski teatar već desetak godina dodeljuje priznanje dramskim stvaraocima. A ovogodišnje priznanje, prema jednoglasnom mišljenju zaposlenih i glumaca, kao i na osnovu reakcije publike i pozorišne kritike, pripalo je Sanji Radišić, glumici Dramske scene.
Ispoljavajući jedinstven umetnički senzibilitet u tumačenju likova, čime je doprinela kvalitetu izvođenja predstava, svojim je ulogama postala glumica od repertoarskog značaja za zrenjaninsko pozorište. Neke od njih su: Ona („Ne moš pobeć od nedelje”), Sonja („Realisti”), Mica („Vlast”), Smeraldina („Sluga dvaju gospodara”), Klara („Leda”), Kristin („Prso”), Elvira („Don Žuan”), ali sav raskoš glumačkog talenta pokazala je u ulozi Male iz najnovije predstave „Zrenjanin”. Tim povodom vodimo i razgovor sa njom.
Ko je Mala, lik koji tumačite u predstavi „Zrenjanin” i na koji način ste se pripremali za ovu ulogu?
– Mala je žena koju su, nažalost, oblikovale okrutne životne okolnosti. Njena ranjivost, mladost i talenat zloupotrebljeni su zarad lične koristi i profita starijeg muškarca. Baveći se ponižavajućim poslom, očekujemo jednu hladnokrvnu, proračunatu, materijalističku dušu, međutim ona mašta o porodici i ljubavi samo sa jednim čovekom. Iako mi je taj životni scenario Male stran i dalek, razumevala sam i prepoznavala njenu prilagodljivost postojećem stanju, njenu snagu da zažmuri na lične nepravde, kao i njenu neosvešćenost.
Koliko je zahtevno i inspirativno bilo ući u taj lik?
– Mala je primer žene iz društvenog dna, ona predaje svoje telo poslovnim partnerima svoga gazde zarad lakšeg i uspešnijeg sklapanja poslova. To jeste ekstremni životni izbor. Ona je i fizički i duševno ponižena, ali se pitam kako je onima koji svojevoljno prodaju svoja politička, lična, poslovna, umetnička uverenja zbog šačice para ili samo zbog opstajanja u krugovima gde se udeljuje moć? A takvih je mnogo i sve više danas! Dugo je verovala da nema izbora sve dok u njen život nisu ušetali osvešćeni ljudi koji su joj svojim načinom mišljenja i življenja ukazali na mogućnost krojenja lične priče, sa verom u lične potencijale. Gledajući i osećajući njihov polet i podršku poverovala je da je sve moguće. Takvim buđenjem, ona prirodno gubi čoveka koga voli i to je dodatni okidač da se po prvi put zagleda u sebe i potraži svoju svrhu ne oslanjajući se ni na jednog muškarca, već isključivo na sebe. To je ogroman, ispravan korak.
Songovi koje izvodite u predstavi podvlače emotivni naboj likova, koliko vam je pevanje kao izražajno sredstvo pomoglo?
– Songove sam uvek doživljavala kao najemotivniji deo svake uloge. Kad lik ne može da progovori o sebi, svojoj radosti, čežnji, tuzi, on je otpeva i tada svako osećanje dobije drugi oblik,. U tom smislu bio mi je izazov dati emotivni komentar svome liku. Songovima se uvek radujem i mislim da daju volumen i kompleksnost ulozi.
Da li su ovakvi zahtevi doprineli sazrevanju vas kao umetnika?
– Verujem da svaka uloga, ako joj prilaziš posvećeno i otvorena srca, donosi nešto novo u sazrevanju glumca. A čim je zadatak kompleksniji, čim nudi neki razvojni put lika, unutrašnju promenu, sazrevanje je veće. Tada se automatski pali glumčev unutrašnji sistem odbrane, da će boleti ogoljavanje, čačkanje po sebi, iskopavanje ličnih mrakova. Ako pristaneš na to s ljubavlju, možeš spoznati sebe svakakvog. I što su mu kontrasti lika jači, autentičnost mu je veća. Ali tek kad ego prestane da se opire i da prikriva dušu glumčevog bića. A to je dragoceno iskustvo i najlepše glumačko iskustvo, da ne kažem da treba da bude jedino.
- KANDIDOVANA ZA PRESTIŽNU NAGRADU
Narodno pozorište „Toša Jovanović” iz Zrenjanina kandiduje za glumačku nagradu „Miloš Žutić” Sanju Radišić za ostvarenu ulogu Male u predstavi „Zrenjanin”, u režiji Borisa Liješevića, a po tekstu Igora Štiksa. Njena maestralna igra ogleda se u moći transformacije lika, ali i u prikazivanju umeća u korišćenju glumačkih izražajnih sredstava glasa, tela, gesta, plesa i igre, kao i u ispoljavanju unutrašnjih proživljavanja.
I.Trifunjagić