Svakodnevne su primedbe građana na nedostatak zelenih površina, uglavnom zbog novih objekata koji niču bez poretka. Za javno rastinje koje je opstalo i danas oplemenjuje našu sredinu u velikoj meri je zaslužan Vojin Mraković, inženjer hortikulture u penziji. Da je i dalje autoritet u ovoj oblasti, pokazuje i odlična posećenost njegovog nedavnog predavanja u Mesnoj zajednici na Bagljašu.
Mraković je pohađao Osnovnu školu „Đura Jakšić”, a obrazovanje nastavio u Prvoj gimnaziji. Na Odseku pejzažne arhitekture Šumarskog fakulteta u Beogradu diplomirao je 1965. Po odsluženju vojnog roka, od 1968. je radio u „Šumskom gazdinstvu”, kao izvođač radova na podizanju i planiranju zelenih površina u gradu. Godine 1976. prelazi u Zavod za urbanizam (današnje Javno preduzeće za urbanizam). Izrađivao je dokumentaciju i vodio računa o izvedenim radovima. Mraković je dugogodišnji član Pokreta gorana Vojvodine.
O problemima zelenila pisao je u mnogim časopisima. Monografija „Zelenilo Zrenjanina”, u kojoj je prikupio podatke iz poslednjih 100 godina, predstavlja osnov za nove popise rastinja, koje još uvek čekamo od nadležnih. Za svoj stručni rad Mraković je 2007. godine dobio Nagradu Grada. Od svoje mladosti se u slobodno vreme bavi slikarstvom, a izlagao je i na više izložbi.
Naš grad je, u skladu sa mogućnostima, kroz noviju istoriju pratio trendove podizanja i održavanja zelenih površina, o čemu ste više puta pisali. Na šta biste podsetili?
– Park Plankert postoji od 1834, Gradska bašta od 1889, Čokliget od 1905. godine. Ulaganja su bila mala i vodilo se računa o svakoj pari. Samo nekoliko važnijih ulica bile su u nadležnosti gradskih uprava. Sađene su jeftine, ali proverene vrste: običan bagrem, sofore i koprivić. U perifernim ulicama uglavnom se nalazio dud. Tokom 1924, na glavnom trgu otpočeli su radovi na podizanju parka i formiranju platoa za postavljanje spomenika Kralju Petru I Karađorđeviću. Tada je oko njega posađen ukrasni kuglasti kalemljeni bagrem.
Postojali su uglavnom nerealni planovi o stvaranju zaštitnog zelenila oko grada. Treba reći da nam i klima ne ide na ruku jer je ovo stepsko područje sa relativno malo padavina. Baveći se svojom strukom pedesetak godina, ne znam da je grad kupio ijedno katastarsko jutro zemlje za ozelenjavanje niti da je ijedan porušeni objekat pretvoren u zelenu površinu. Koje značajnije projekte ozelenjavanja pamtite?
– Radilo se puno, bilo je sredstava, a i volje. Spomenuo bih uređenje fabričkog kruga „Luksola” 1968. Zatim sam naredne godine učestvovao u obnovi „Čokligeta” uništenog poplavom 1965. Potom je došlo ozelenjavanje naselja D-2, D-3, pa Motela, izletišta na Tisi, sportskog centra „Partizan”, Bagljaša, naselja „Brigadira Ristića”.
U toku 1977. radilo se na velikom projektu Spomen-parka mladosti u Šumici. Na mestu streljanja rodoljuba planiran je prostor od 80 hektara. Izvedeni su ozbiljni melioracioni radovi, urađena komplikovana priprema zemljišta i sadnja 1.200 drveta. Sadnice su solidno napredovale i površina je uredno održavana sve do 1995. Neverovatnom odlukom Vojna komanda grada je posekla 950 tada osamnaestogodišnjih stabala. Postavljena je žičana ograda i nekoliko artiljerijskih oruđa. Nikada se niko o tome nije oglasio – ni nadležni, ni ekolozi, niti razni dušebrižnici! Kako komentarišete poslednju obnovu Karađorđevog parka?
– Pamtim ovaj prostor kao vašarište. Ideja da se pretvori u park datira iz 1895, ali su se pojedini gradski oci zalagali da se zemljište isparceliše i proda. Radovi na osnivanju parka započeli su tek 1953. godine. Moje učešće u tome počinje na radnoj akciji 1957, kada se uklanjala žičana ograda. Potom sam, zaposlivši se, bio izvođač radova i nadzornik. Izradio sam bočne, asfaltne staze i idejni sam tvorac uvođenja javne rasvete. U poslednje vreme bilo je mnogo priče o rekonstrukciji ovog parka, koja se za sada svela na pojačano održavanje, što se moglo uraditi i tokom prethodnih godina. Ono što je meni čudno jeste da Grad nema licenciranog inženjera iz ove oblasti pa se izrada plana prepušta ljudima „sa strane”.
Sve češće se upotrebljava tzv. „toping metoda” orezivanja krošnji. Kako to objašnjavate?
– Drvoredi su veliki problem. Zauzimaju 130 hektara gradskog zelenila. Po godišnjem programu, održavaju se centralne ulice i magistralni pravci. Ostale, iako javne površine, prepuštene su građanima. Oni u najboljoj nameri iskazuju ljubav prema zelenilu i sade sve i svašta, čak i ispod nadzemne infrastrukture (kablovi visokog i niskog napona, rasveta). Orezivanjem se i pored važećih propisa i odluka bave svi. Zato sve i deluje haotično i pomalo ružno. Česta je, nažalost, pojava da se ispred novootvorenih objekata drvored pretvara u parking. Koliko se danas vodi računa o onome što je posađeno?
– JKP „Čistoća i zelenilo” radi veoma dobro na podizanju i održavanju zelenih površina savremenom mehanizacijom. Poslednjih godina programima su obuhvaćene i nove površine. Uspešno ostvaruju aranžmane od sezonskog cveća. Ipak, trebalo bi uraditi još mnogo. Pre svega, urediti pristupe vodotoku Begeja sa ostrva izletišta Motel, dovršiti započeti park „Putnikovo”, formirati nove zelene površine prema „BIG-u”, temeljno rekonstruisati nekoliko ulica sadnjom jednoobraznih, istodobnih sadnica…
