Kada sam se oženio, bio sam zaposlen u jednoj firmi, i poželeo sam da se odvojim od roditelja, da supruga i ja počnemo samostalni život. Razmišljao sam šta bih još mogao da radim, čime bih mogao da se bavim da zaradim, da nam olakšam život. Slučajno su, od parčeta drveta koje sam našao na putu do kuće, nastali prvi modeli drvenih igračaka.
Tako započinje svoju priču Ištvan Galamboš koji živi u Mihajlovu, a rođen je i odrastao u Žitištu. Zrenjaninci svakoga dana mogu da ga vide u drvenoj kućici na trgu, u centru grada, gde prodaje svoje rukotvorine. Uvek raspoložen i nasmejan, rado se druži sa mališanima koji prilaze tezgi i radoznalo posmatraju izložene igračke, figure, društvene igre…
AVIONI, KAMIONI, VOZIĆI, KOCKE…
– Počeo sam da pravim jednostavne igračke koje sam i sam kao dete voleo. Probudio sam dete u sebi. Tako su nastali prvi modeli aviona, kamiona, vozića, kocki i svega što mi je tada palo na pamet. Vremenom sam ih razvijao i modifikovao. Nabavio sam i ozbiljniji alat i počeo da izrađujem sve što danas radim. Smatram da to nije ništa komplikovano, niti fascinantno. Reč je o običnim, drvenim, analognim igračkama koje ne sadrže plastiku i digitalne sadržaje – zvuk, boja, svetlo… Prosto se i sklapaju, a pravim ih po svojim idejama i procenama. Internet jeste unapredio moje stvaralaštvo, proširio vidike i doneo nove ideje, ali je tradicionalna, ručna izrada ostala osnov svega – priča Ištvan Galamboš.
Kada je nakon 15 godina rada ostao bez posla, odlučio je da se u potpunosti preda tadašnjem hobiju, a danas jedinom izvoru prihoda. On živi svoju „priču o igračkama”. Njima je posvetio vreme, iskustvo, znanje i ljubav. Kaže da su igračke koje pravi stare koliko i ljudska civilizacija. I ranije su se izrađivale od drveta, nešto kasnije od gline ili krpe, ali su pre svega bile od prirodnih materijala, bezbedne za zdravlje dece. I društvene igre – šah, domine, mice i ono što danas popularno zovemo „čoveče ne ljuti se” nekada su bile od drveta (i tabla za igru i figure). Kako kaže naš sagovornik, nije to njegov izum, on ih je samo „refrešovao”, odnosno, dao im novi izgled. Korona virus pogodio je i drvodelje, ali ovaj vredni stvaralac nije poklekao i prestao da radi.
– Zbog ove krize, ali i pre nje razmišljao sam da radim nešto drugo, ali sam shvatio da sam bio i ostao veliko dete. U mojoj glavi rađaju se ideje i modeli za još tri života – iskren je Galamboš.
KOMPROMIS IZMEĐU LJUBAVI I TRŽIŠTA
On kaže da je jedno ono što tržište zahteva, drugo je zarada, a treće i najvažnije – ljubav prema poslu. Nekada mora da se napravi kompromis između onoga što se prodaje i onoga što se voli.
– Sadašnje genaracije nisu mnogo upoznate sa ručnom proizvodnjom igračaka. One su pre svega unikatne, nisu serijske, nema ih mnogo. Ja sam i stvaralac i prodavac što nije ni malo lako, jer i jedno i drugo iziskuje vreme, a moram i mnogo više da radim. Cilj mi je da deci ponudim još širu paletu igračaka, a tvrdim da od drveta može da se napravi sve – priča ovaj vredni Mihajlovčan.
Osvrnuo se i na važnost materijala od kojeg se današnje igračke prave, i prokomentarisao kako današnji roditelji gledaju na sve.
– Razlika između igračaka koje pravim i onih ostalih od metala i plastike je što one sadrže veštačke materijale. Nisam protiv toga, ako se poštuje procedura kroz koju prolaze i detaljne provere, mogu da budu bezbedne za mališane – tvrdi naš sagovornik.
Naglašava da je drvo pravi, prirodni, materijal i najpogodniji je za izradu i oblikovanje. Iz toga proizilazi da su i proizvodi nešto skuplji. Danas, u vremenu krize, smatra Galamboš, ljudi se okreću onome što mogu sebi da priušte. U poslu kojim se bavi ljubav i zadovoljstvo su najvažniji, a zarada dolaze tek kasnije.
JEDNOSTAVAN PROCES
Kada prolaznik zastane ispred tezge i zagleda se u igračke, ali i druge predmete (kućice za ptice, držače za čaše, podmetače) pomisli da je proces njihovog stvaranja dug, kompleksan i složen.
– Proces je vrlo jednostavan, iako izgleda veoma komplikovano. Svaki početak je težak, a rutina i kvalitet izrade se, kao i u svakom poslu, stiču vremenom. Pretežno kupujem jednostavno drvo koje je dobro osušeno, najčešće lipovo i bukovo. Sečem ga po želji i dimenzijama cirkularom, a potom šmirglam. Vreme je moj glavni adut, a ne alat, materijal, trud. Polovina procesa „ode” na šmirglanje i obradu ivica koje su takve da dete ne može da se povredi. Koristim šmirglu od najgrublje do najfinije, u zavisnosti od onoga šta želim na kraju da dobijem. Grešaka ne sme da bude, jer je i svaka sitnica primetna. Opasne lepkove ne upotrebljavam, već običan drvofiks na vodenoj bazi koji je najbolji. Sa druge strane, izbacio sam i sve farbe. Igračke ne bojim, već to ostavljam mališanima – da ih oni izdekorišu i ukrase kako žele. To utiče i na proces proizvodnje koji je brži i lakši, jer bi farbanje, takođe, oduzelo vremena – objasnio je Galamboš.
Na svetskom tržištu, kako kaže, u upotrebi je i jeftinije drvo. Druge, skuplje vrste koje su dobre za igračke diktiraju i cenu. Ono je kao materijal, u suštini isto, a razlikuje se samo po strukturi (mekoća, tvrdoća, gustina vlakana) što utiče na finalni proizvod. Ipak, u celom procesu najvažnije je da deca budu zadovoljna jer svaka igračka treba da pronađe put do njih i ulepša im detinjstvo.
Majstor Pišta, kako ga mnogi zovu, kaže da su deca prezadovoljna, da sa velikom radošću prilaze tezgi i da im privlači pažnju sve što je izloženo iako nema previše šarenila.
– Ove igračke zahtevaju ono što sve više gubimo i što nam nedostaje, a to je druženje. Roditelj mora da se igra sa detetom, a važno je da tom prilikom od mališana skloni sve digitalne sadržaje kako bi mogao da se skoncentriše, prepusti i zaigra se uz ovakve igračke. Neke su za prostu zabavu, dok druge (puzle, mozgalice, sklapalice) zahtevaju više pažnje. Društvene igre i igračke koje pravim od dece zahtevaju bliskost i povezanost, a takođe razvijaju i kretivnost – ističe Ištvan Galamboš.
