Piše: Ljiljana Bailović Koliko napora je potrebno uložiti da bi se stiglo do zlatne medalje na svetskom prvenstvu? Koliko snage je potrebno da bi se prevazišao taj udar kada, zbog banalnosti koju i nisi mogao da kontrolišeš, ostaneš bez medalje?
Ivana je uspela da savlada gravitaciju, letela je preko sedam metara, ali je obična, bezvezna ziherica srušila nepojamni ljudski trud složen u takav sportski rezultat. U odsutnom trenutku otkačio joj se (pocepao se) broj na leđima i taj papir je skratio skok, jer je „ostavio trag na pesku”, dohvativši nekoliko peščanih zrnaca s površine koja se meri. Ostala je bez medalje. Ali je, na kraju, pred kamere izašla u najboljem sportskom izdanju. Ni jed, ni kiv nije prosula pred gledaoce, a za to je, u okolnostima koje su je zadesile, nužna nesvakidašnja mentalna sprema.
Uvek sam mislila da je, zapravo, sudbina ljudi sa velikim talentom – nezahvalna i teška. Ogroman rad, najstroži životni režim, potpuna posvećenost cilju i rezultatu – kako i šta jedeš, koliko i kad spavaš, gde i na koji način se sa nekim družiš, šta ti je uvek na prvom mestu, šta ti nikad ne može biti u rasporedu, šta smeš, šta ne smeš – dugotrajna usmerenost svega u životu na taj santimetar dužine koji čini razliku između prvog i drugog mesta, na tu sekundu, ne ni sekundu, nego desetinku sekunde u kojoj će preći liniju cilja pre svih, ostati koncentrisan i fokusiran na svaki svoj pokret, sve vreme dok traje utakmica, bez obzira na stav i gest protivnika s druge strane mreže, huk stadiona, porodične prilike i neprilike, ili ne-daj-bože čmičak na očnom kapku. Ko to može? Zaista, samo retki. I, pravo da vam kažem, ne bih priželjkivala takvu sudbinu za svoje dete… Previše je to ulaganja i odricanja za kratki trenutak pobedničke slave.
Ali – to se i ne radi zbog slave, mala bi to satisfakcija bila. To se radi da ispitaš sebe, da ispuniš sav svoj potencijal, da dosegneš tu samu suštinu unutar sebe samog. Ko poznaje tu metafiziku, taj ima i rezultat.
