Umetnička scena Banata i Zrenjanina ostavila je iza sebe dubok trag. Kada bi nizali sve autore spisak bi bio poduži. Ipak, jedno ime se izdvaja. Duško Kirćanski (1952) na domaćem grafičkom nebu traje skoro pola veka. Stvaralac je koji za sebe kaže da je lokalpatriota. Begej, Tisa i Tamiš su mu večna inspiracija. Sa druge strane, boravio je u evropskim gradovima: Briselu, Budimpešti, Minhenu, Pragu, Atini, Beču, Parizu, Rimu. Završio je Višu pedagošku školu u Novom Sadu 1975. (likovni odsek), a 1984. Akademiju umetnosti. Postdiplomske studije okončao je 1987. u Beogradu. Jedno vreme bio je savetnik u Ministarstvu prosvete. Održao je brojne seminare, predavao u školama, a poslednjih 14 godina radio je u OSŠ „9. maj”. Nosilac je značajnih nagrada i priznanja. Izdvaja onu novosadskog univerziteta za grafiku. Druga, ništa manje važna, jeste otkupna, a njegovo delo krasi gradsku kuću u Ferolu (Španija).
Nedavno su Zrenjaninci imali priliku da u galeriji ALUZ-a pogledaju izložbu „Svetlost”. Postavka je autorov izbor grafičkih kolaža koji su nastali u postupku uslojavanja njegove, već postojeće prakse kojom se bavio celog života. Šta Vas je inspirisalo za ovakva, pomalo neobična dela?
– Ovo nije retrospektiva, već plod procesa koji je trajao 48 godina. Toliko je bilo potrebno da bi se došlo do ovog stanja grafizma, ne grafike. Razlog tome jeste učešće više tehnika. Stoga je ovo jedna multidisciplinarna priča. Radove u digitalnoj štampi sam prvo uveličavao, zatim ih sekao, potom sam litografskim kreonom crtao preko njih. Publika je mogla da vidi konačni rezultat jednog slojevitog opusa koji je započeo susretom sa Marinom Abramović. Od nje sam, kroz razgovore, učio dosta o grafici koju je magistrirala kod Krste Hegedušića. Naš prvi susret bio je presudan. Izložba nosi naziv „Svetlost”. Zašto ste je upravo tako nazvali?
– Iz tog prisnog odnosa sa Marinom, dogodilo mi se jedno apokaliptično iskustvo. Ljudi ovaj pojam, neretko, vezuju za stradanje i užas, što nije tačno. To je otkrovenje i suočavanje sa istinom. Naime, kada smo se vratili iz Venecije i posete prijatelju Đovaniju, njih dvoje su otišli da kupe sastojke za špagete bolonjeze i mostarsku „Blatinu”. Ostao sam sâm u sobi. Ležao sam i zurio u plafon. Tada se dogodilo čudo. Odjednom, sve što je bilo od metala počelo je da sija. Nekoliko puta sam protrljao oči kako bi sebe razuverio da to nije san. Bio sam zapanjen i nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Iz toga je proizišlo svetlo za kojim sam tragao sve vreme. Tek 1982. kada sam uradio prve grafike u akvatinti shvatio sam da je to ta svetlost koju sam onomad video i prepoznao.
Zašto ste se opredelili baš sa grafiku?
– Ja sam crno-beli tip i to je moj svet. Kroz stvaralaštvo sam svašta radio i nisam se držao jedne discipline ili medija. Okušao sam se u slikarstvu, vajarstvu, performansima, instalacijama. U mom poimanju i stavu prema životu i ljudskom postojanju boje su višak. Obavezuju na mnoge stvari, asociraju na simbolizam, metafore. Meni one nisu potrebne. Interesovala me je samo svetlost. To je staza kojom sam hodio celog života.
Kako gledate na zrenjaninsko slikarstvo danas? Ima li ono budućnost?
– Tokom pedagoške karijere, što je druga strana mog života, spremio sam više od 40 mladih koji su upisali i završili akademije. Mnogi od njih su se vratili u Grad, a neki su u inostranstvu. Moji đaci su: dr Predrag Lojanica, grafičarka Milica Arsić, dr Rastko Stefanović, Dušan Marinković, Gabrijela Parigros, Drina Krlić, Olja Ludoški. Čak je od mene učio i magistar Milan Grahovac. Budućnost pripada njima. Pratite li kulturna dešavanja u gradu i kako na njih gledate?
– Jedno vreme vladalo je neko sivilo, da ne kažem mrtvilo. To je normalno u kriznim vremenima. Tada kultura prva strada. Čini mi se da se Zrenjanin polako diže. Primer je ALUZ oko kojeg se rodila predivna priča. Jelena Gvozdenac Martinov, takođe moja učenica, Rotari Klub i ja smo pomogli oko dobijanja i uređenja prostora. Time je stvorena galerija u kojoj izlažu i lokalni autori, ali i brojni gosti. Što se tiče ostalih događaja, posećujem ih koliko mogu i u kojoj meri mi vreme dozvoli.
Poznavali ste Vojislava Despotova, Vujicu Rešina Tucića, Milana Vukotića i mnoge druge znamenite sugrađane. Na šta Vas asociraju njihova imena?
– Voja je bio jedan od mojih velikih prijatelja. Bili smo kao rođena braća. Pored svega bavio se i vizuelnom poezijom, što je za mene bilo veliko iskustvo. Mogu da kažem da mi je bio učitelj u jednoj od faza. Koliko smo bili dobri govori i to da me je pomenuo u nekoliko svojih dela. Kada je preminuo, organizovao sam, u tadašnjoj „Dvorskoj ludi”, sećanje na njega. Vujici sam ilustrovao knjigu poezije „Prostak u noći”. Deo naše družine bio je i pesnik Milorad Grujić, lutkar Tihomir Mačković, Miodrag Martinov Dživ. To su sećanja na mladost i jedno lepo vreme.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović i arhiva Narodnog muzeja
