Šetamo mi tako po „Avivu”. Uđi ovde, pogledaj tamo, blješte svetla velegrada, sve lepo i uredno. Nismo još ništa kupili, pa smo poželeli da popijemo kaficu.
I tako. Opet sve lepo. Kafa je stigla. Na moje iznenađenje, u šoljici sa oznakom „Julius Meinl”. Čuvena bečka kafa iz 1862. Pa sam se setila da mi je tata govorio da je to bila kafa „Julius Majnl” koja se i ovde rado pila. Doduše, u njihovoj kući ređe, samo kada dođu gosti, jer su tu bile neke druge kafe i neizbežna „divka”, ali mu je ostao u sećanju taj neki oplemenjeni ukus crnog napitka.
Posle sam, dok sam odlazila u „Borbu”, u jednom beogradskom pasažu pre nekoliko godina videla u izlogu kafu sa čuvenom oznakom. Ali, cena je bila takva da nisam mogla da je kupim.
Sada ispijam kafu iz prepoznatljive šoljice, sa lepo oblikovanom drškom. I pomislim kako su je ispijali naši stari, iz nekih drugih šoljica, iz onih starinskih servisa za kafu. I mislim kako je to bio pravi ritual za Bečkerečanke. One čije sam portrete viđala na izložbi u salonu Istorijskog arhiva posvećenoj fotografu Ištvanu Oldalu. Ali i na fotografijama koje nalazim na buvljaku. Ne znam kako je neko mogao da baci uspomene, kaže mi jedna žena dok zajedno gledamo „šta ima”. Prelepe ženske figure i portreti na fotografijama, razasute po zemlji, ili u kutijama. I mislim, kako je prolazno sve.
Ali i kako sve traje. Kafa, sada kao espreso. Zrenjaninke koje ispijaju čuvenu kafu. Jer, kafa je uvek bila tu za nas. Kafa za razbuđivanje, kafa za poneti, kafa za druženje, kažu da ima i kafa za mršavljenje.
Ova kafa iz naše svakodnevice je za sećanje. Na neke dane kojih ima u istorijskim arhivama. Za dane koje će, za neki vek, takođe stići u sećanje. Na jedno vreme, u gradu Zrenjaninu, koji će se tada, nekada, zvati – ne znam ni ja kako.
