Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Zemljište spada u kategoriju veoma ograničenih resursa, tako da njegova alternativna upotreba zaokuplja pažnju šire javnosti, donosilaca odluka, kao i eksperata iz različitih struka. Jedan takav primer očit je i u Zrenjaninu. Neretko se postavlja pitanje o opravdanosti odluke o lociranju fabrike za proizvodnju guma u industrijskoj zoni. Protivnici ove ideje ističu da je pogrešno to što će se 100 hektara plodne zemlje koristiti na ovaj način i da bi bilo bolje da se na toj površini uzgaja hrana.
Prilikom izbora između različitih opcija, ekonomisti po pravilu porede troškove i koristi svake od njih. Marta 2019. godine Srbija je „Linglongu” dodelila zemljište (bez naknade) površine 97 hektara, čija je procenjena tržišna vrednost iznosila oko 7,7 mil. evra. Kao korisnik državne pomoći, preduzeće se obavezalo na ispunjenje određenih uslova, među kojima su najvažniji: da uloži najmanje 800 miliona evra do kraja 2025. godine, zaposli najmanje 1.200 radnika na neodređeno vreme do kraja 2024. (i da taj broj ne smanjuje u narednih 5 godina) održava određeni nivo zarada itd.
Iz javno dostupnih podataka se može utvrditi da je u toku prošle godine ova fabrika imala 1.176 zaposlenih. Ukupna vrednost do sada uložene imovine je na kraju 2023. iznosila oko 1,14 milijardi evra, od čega se najviše odnosi na nekretnine, postrojenja i opremu (1,03 milijardi evra). U bilansu uspeha navodi se podatak da je tokom 2023. po osnovu zarada, naknada zarada i ostalih ličnih rashoda isplaćeno u bruto iznosu (sa pripadajućim porezima i doprinosima) preko 14 miliona evra. Može se preračunati da se od toga u budžet Grada Zrenjanina po osnovu pripadajućih poreza na dohotke „slilo” preko 700.000 evra, a da je republički budžet prihodovao preko 4,6 miliona evra po osnovu plaćenih doprinosa na zarade. Ovde treba imati u vidu i druge ekonomske efekte, poput činjenice da neto plate zaposlenih (oko 9 miliona evra) predstavljaju bitan generator tražnje, naročito na lokalnom tržištu. Ne treba zanemariti ni razvoj infrastrukture (autoput Beograd-Zrenjanin-Novi Sad) koji je usko povezan sa investicijom „Linglonga”.
Alternativno bi tih 100 hektara mogao da obrađuje neki veliki zamljoposednik koji ima odgovarajuću mehanizaciju. Pod pretpostavkom da bi predmetnu parcelu zakupljivao od države, plaćao bi za to oko 50.000 evra godišnje. Istovremeno bi iz budžeta „nazad” dobijao oko 15 hiljada evra direktnih subvencija (neto efekat bi bio 35.000 evra godišnje). Novog zapošljavanja verovatno ne bi bilo, jer dodatnih 100 hektara pomoću mehanizacije mogu da obrađuju već postojeći radnici. Imajući u vidu prosečne prinose po jednom hektaru za tradicionalne kulture koje se na ovom podneblju uzgajaju (kukuruz – 6 tona, pšenica – 7, suncokret – 3,5 tone) i prodajne cene, maksimalan profit koji bi taj farmer mogao da ostvari na toj parceli nikako ne bi prelazio 50.000 evra.
Primer iz Zrenjanina očigledno potvrđuje zaključak do kojeg su ekonomisti odavno došli – privredni razvoj i prosperitet nisu mogući bez razvoja industrije. Da je drugačije ne bi udeo poljoprivredne proizvodnje u BDP-u opadao uporedo sa ekonomskim napredovanjem jedne zemlje. Pitanje zaštite životne sredine i ekologizacije proizvodnih procesa u industriji je sasvim druga tema. U tom smislu je odsuštinske važnosti da se osigura da fabrika guma poštuje propisane ekološke standarde.
