Kako obezbediti kadrove koji su potrebni lokalnoj privredi?
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Postojanje kvalitetne radne snage (kadrova) na lokalnom tržištu rada jedan je od ključnih preduslova za ekonomski razvoj lokalne zajednice (grada). U tom smislu, potrebno je u kontinuitetu preduzimati aktivnosti na području razvoja ljudskih resursa. Cilj je da se veštine, znanja, kompetencije i sposobnosti onih koji na lokalnom tržištu rada čine ponudu usklade sa postojećim i budućim potrebama poslodavaca, odnosno sa tražnjom.
Tehnološki progres, aktuelna četvrta industrijska revolucija (4.0) i strukturno prilagođavanje lokalne privrede iziskuju uvođenje novih, modernih obrazovnih profila, koji ranije nisu postojali u obrazovnom sistemu, ali i stalno unapređivanje znanja, veština i sposobnosti onih ljudi koji imaju posao i rade.
Osposobljavanje kadrova za savremeno tržište rada podrazumeva da se posebna pažnja posvećuje razvoju sedam ključnih kompetencija, koje prepoznaje i EU: 1. sposobnost komunikacije na maternjem i stranom jeziku, 2. digitalna pismenost, 3. analitičke veštine, 4. znanje kako se uči, 5. socijalne (društvene) veštine, 6. osećaj za inicijativu i preduzetništvo i 7. kulturna osvešćenost.
Na lokalnom tržištu rada u Zrenjaninu je utvrđeno prisustvo neusklađenosti između ponude i tražnje za radnom snagom (u studiji „Istraživanje mogućnosti za usklađivanje ponude i tražnje na tržištu rada u Zrenjaninu”, koju je priredila Asocijacija „Banat-info” tokom 2019. god. i u kojoj se navode i odgovarajuće preporuke).
Kako bi se uskladile ponuda i tražnja za radnom snagom, te kako bi se smanjio broj nezaposlenih u Gradu, potrebno je unaprediti procese kontinuiranog praćenja (monitoringa) i predviđanja potreba lokalnih preduzeća za radnom snagom, te u skladu sa tim usklađivati nastavne programe i planove srednjih stručnih škola. Bitno je da se nastavni procesi u daleko većoj meri nego do sada osmišljavaju i izvode u skladu sa potrebama, mišljenjima i stavovima predstavnika privrede (poslodavaca), a koji proizilaze iz radne prakse. Na ovaj način bi se moglo postići ono što je do sada nedostajalo – veća povezanost procesa obrazovanja sa realnim potrebama na tržištu rada u pogledu ishoda učenja i osposobljenosti budućih kadrova.
Osim toga, daljim razvojem sistema kratkih obuka i programa prekvalifikacije i dokvalifikacije kako nezaposlenih, tako i zaposlenih lica treba pružati pomoć i podršku radnoj snazi u procesu prilagođavanja aktuelnim potrebama na tržišta rada. U tom pogledu je važno uvoditi i odgovarajuće programe neformalnog obrazovanja (kurseve, seminare, predavanja, konferencije, radionice, obuke, volontiranje itd.).
Kaada sistem formalnog obrazovanja nije dovoljno fleksibilan i efikasan, neformalna edukacija se javlja kao nosilac smanjenja jaza između postojećeg i potrebnog kvaliteta kadrova, tj. između onoga što obrazovni proces generiše i onoga što poslodavcima realno treba. Neformalno obrazovanje ima poseban značaj, jer je formalno obrazovanje teško pristupačno za odrasle koji su zaposleni. Ovo je važno zbog toga što je danas kontinuirano obrazovanje odraslih koji su zaposleni podjednako važno kao i obrazovanje nezaposlenih.
