Bože, koliko ja volim svoj grad. Veče, dekorativna rasveta starih zgrada na Trgu, sve je kao bajka. Na kandelabrima obešene neke kugle, pa gledam, jedna svetli, druga žmirka, treća se „ne oglašava”… Valjda ostalo od novogodišnjih praznika…
A proleće je stiglo, podiglo temperaturu pa se na momente čini – leto je. Ali, podigao se i nivo voda, pa nam se Begej pregrejao, pocrneo i počeo da širi neprijatne mirise koji vam se uvlače u nosnice, kožu, u stanove… Doduše, sada već manje, ali, opet, mislim – samo da ne krene nova akcija – smrad iz Kafilerije ili sa deponije…
Sad, šalju mi fotografije kako Begej izgleda u Temišvaru. Ma, da. Kao da ja to nisam videla. Ali, ja živim ovde, i nikako da vidim tako lepe boje ove naše jadne, napaćene, ubijene reke… I, ne znam, ima li šanse, kako se priča, da ponovo miriše na reku, da bude smaragdno zelen ili kako već. Naravno, znam da pored toliko uništitelja jadni Begej više nema šanse da legenda o nedeljnoj supi sa vodom iz reke bude stvarnost, a Brankovan kupalište… Ili, što neko reče, da li je to uopšte reka ili kanal…
A i – kako bi. Fabrike koje ga zagađuju na velika zvona, sa sve aktuelnim zvaničnicima, otvarale su postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Pa? Pa, ništa. I ovog aprila smo morali da zapušimo nos (sećate se onoga „Zapuši nos i glasaj za DOS” – samo bi sada trebalo smisliti neku aktuelniju rimu).
Uglavnom, viđala sam, posebno na pešačkom mostu, Zrenjanince koji su stavljali maske, ili su podizali majice preko nosa, pa su delovali onako malo fantomski, a nisu „pufovci”. Prozori u kućama okrenutim ka Begeju su zatvarani, što je upalilo ako imate one PVC, ali ako su vam okviri stari, drveni, ma šansa je bila nikakva… Ali, eto, kao da prolazi…
Ne znam, ali trebalo bi da nam to bude poslednja opomena. Onima koji o reci brinu, da vode računa da se u nju ne ispušta sve i svašta. Da mi, građani, ne bacamo u nju plastične kese sa smećem, i tako to…
Fontana – vodoskok na jezeru „Mala duga” radi, ljudi sede na klupama na šetalištu uz jezero, još da uredimo izletišta, pa da malo uživamo u – letu.
