Piše: Dalibor Bubnjević, direktor i glavni i odgovorni urednik lista „Zrenjanin“
Koliko puta ste bili na slavi ili nekoj drugoj prigodi, a da nije bilo reči o isplativosti kupovine stana. Scenario je krajnje logičan. Najpre se uzme kredit i/ili se nastupi u nečije ime (za tuđ račun) na javnoj nabavci. Potom se rodbini sve objašnjava nedokučivom ličnom mudrošću. Naizgled, sve deluje besprekorno. Međutim, problemi nastaju onog momenta kada kirija ne namiruje ratu kredita ili pak naknadu (iznudu ili „reket”).
Izdavanje nepokretnosti je cilj mnogih, zar ne? Veruje se da se time obezbeđuju (ne)sposobni ukućani (deca i sl.). Planove im ipak remeti zakon ponude i tražnje. Naime, raste broj stambenih jedinica (kao i broj neradnika), a sve je manje stanovništva (zbog negativnog prirodnog priraštaja ili migracija). U navedenom kolopletu su najracionalniji profesionalni investitori. Svedočimo da se ne otvaraju nova gradilišta. Bilo je reči da će nicati: na 4. julu („Minel”), na lokaciji kod nadvožnjaka,
na Duvanici, u Maloj Americi…
Statistika nam kazuje da situacija nije blistava u Zrenjaninu u odnosu na druge gradove (Kruševac, Sremska Mitrovica, Kraljevo). Koja je svrha trenutnog investiranja u objekte u koje verovatno ljudi neće zalaziti?
