Koliko košta demokratija
Piše: dr Dejan Molnar,
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Izbori imaju direktne i indirektne troškove. Direktni troškovi jesu oni izdaci koji se direktno finansiraju iz budžeta (državne kase). Prema nekim procenama oni u našoj zemlji iznose oko 20 miliona evra i plaćaju ih poreski obveznici. Međutim, ekonomisti uvek imaju na umu i koncept tzv. oportunitetnog troška. Oportunitetni trošak jeste trošak onoga čega smo se odrekli da bi smo nešto drugo dobili. Drugim rečima, nije trošak samo konkretan novčani izdatak, već i propuštena prilika da se nešto ostvari (zaradi) od ulaganja tog iznosa u neku drugu, alternativnu aktivnost. Pitanje je na koje bi sve druge načine moglo da se potroši 20 miliona evra budžetskih sredstava.
Izbori i indirektno koštaju privredu. Mnogo veći trošak za ekonomiju Srbije jeste to što se u izbornoj godini može očekivati sporije usvajanje zakona, usporavanje procesa restrukturiranja, privatizacije, reforme javne uprave itd. Osnovni problem je to što su indirektni troškovi, zapravo, mnogo veći od direktnih.
Ekonomske posledice čestih izbornih procesa nisu male. Sa neretkim izborima nema poslovne predvidljivosti i političke stabilnosti u zemlji koja ih sprovodi. Imajući u vidu da su ovo veoma bitni faktori za donošenje odluke investitora da li da kapital ulažu ili ne, može se zaključiti da učestali vanredni izbori, naročito ukoliko za njima nema naročite potrebe, ne doprinose ekonomskom napretku.
U ekonomiji se čak formirao i termin „ekonomija izborne godine”, budući da su se brojni istraživači bavili analizom efekata izbornih procesa na ponašanje grupa i pojedinaca, te na ekonomske performanse.
Postoji i teorija prema kojoj političari koriste mere ekonomske politike u predizbornom periodu na način koji bi im obezbedio reizbor, odnosno ostanak na vlasti. Za „ulepšavanje” ekonomske stvarnosti najčešće se koristi ekspanzivna fiskalna politika – smanjenje poreza i drugih nameta, povećanje plata i penzija (pre svega u zdravstvu, policiji, vojsci, pravosuđu itd.), ulaganja u infrastrukturu (koja povećavaju zaposlenost), davanje subvencija. Ekonomska istraživanja za zemlje u razvoju svedoče da se potrošnja države u predizbornoj godini povećava u proseku za oko 1 odsto BDP-a ukoliko nema domaćih budžetskih ograničenja i/ili aranžmana sa MMF-om. U slučaju da postoje i poštuju se domaća fiskalna pravila, budžetska potrošnja države u predizbornom periodu se smanjuje sa 1 na oko 0,1 odsto BDP-a (mnogo manje se povećava), dok u slučaju da postoji aranžman sa MMF-om ova potrošnja se smanjuje sa 1 na oko 0,3 odsto BDP-a. Međutim, praksa je pokazala i to da je od strogih fiskalnih pravila i aranžmana sa MMF-om mnogo delotvornija čvrsta politička volja vladajuće strukture da tokom izbornog perioda odoli većem trošenju budžetskih sredstava. Problem je što ove volje najčešće manjka.
Važno je razumeti da demokratija košta, da ima svoju cenu, te da društvo i na ovom planu mora biti racionalno.
