Život i književni rad, intelektualno poštenje i istinoljubivost Aleksandra Saše Bjelogrlića, predstavljaju u novijoj istoriji Zrenjanina, već sada, skoro nedostižan obrazac humanističkog i umetničkog delovanja. Moji susreti sa njim, andrićevski otmenim i odmerenim, kroz novinarski rad, i čitanje i recenziranje njegovog dela, posebno knjiga „Anonimus”, „Tameljna opcija”, „Citadela” i „Brazilski akvarel”, približili su mi njegov lik do poznavanja kao retko kog savremenika i saputnika. Njegova književna zbilja, ti predeli imaginacije koji spajaju ovovremeno, mitološko i futurističko, kao da su oformili prostor koji će on, Aleksandar; večito postojati između stvarnog i mogućeg, zaštićeg od ništavila. U njemu će, ubeđen sam, boraviti zauvek naš Saša. Zato on neće nikuda otići zauvek.
