Na nedavno održanom konkursu „Pjer” u znak sećanja na karikaturistu, novinara i pisca Petra Križanića, koji je stvarao pod ovim pseudonimom, nagrađen je naš sugrađanin Konstantin Grosu. Postao je laureat posebnog priznanja za portret „Ranko Guzina” za prikaz Svetislava Pešića, legendarnog košarkaškog stručnjaka.
Konstantin Kosta Grosu rođen je 1954. u Ečki. Prve karikature fudbalera počeo je da objavljuje sa 17 godina u listu „Sport”. Ubrzo potom opredeljuje se za rok muzičare, pa potom i druge poznate ličnosti. Radove objavljuje u „Omladinskoj štampi”, „Ošišanom ježu”, a ekskluzivni saradnik „Džuboksa” postaje 1984, čime je ostvario dečački san da crta za najpoznatiji jugoslovenski časopis koji se bavio rok muzikom. Danas Grosu stvara za „NIN” i „Enigmatiku”. Izlagao je grupno i samostalno u zemlji i inostranstvu.
Nagradu „Pjer” prvi put je dobio 2007. godine. Navodi da mu je ona draža od novog priznanja jer je tada karikatura bila cenjena i veoma prisutna u štampi.
– Danas je ona proterana jer je postala štetna po vlast. U čemu ste pronalazili inspiraciju i šta je potrebno za kvalitetan rad?
– Najviše sam voleo likove iz sveta sporta i muzike. Za izradu portret-karikatura, koje su moja velika ljubav, potrebno je oštro oko, sigurna ruka, ali i mnoštvo informacija i fotografija. Od devedesetih godina prošlog veka crtam i komentarišem društvene promene jer sam imao potrebu da iskažem svoje stavove. Bili ste nastavnik likovnog u osnovnim školama „Đura Jakšić” i ečanskoj „Dr Aleksandar Sabovljev”. Po čemu pamtite taj period?
– Pedagoški rad je bio moj pravi izbor profesije. Sa decom sam se trudio da budem nekonvencionalan. Trudio sam se da mladima pružim slobodu u učenju i radu i da ih usmerim ka pravim, estetskim vrednostima. Kako ste upoznali publicistu Petra Pecu Popovića i novinara i karikaturistu Dejana Patakovića?
– Početkom osamdesetih godina počeo sam da radim za „Politikin zabavnik”. Peca je tada uređivao „Hit stranu”. Kada je osnovao časopis „Rok” kao zasebno izdanje „Zabavnika”, pozvao je i mene. Izgradili smo dobre odnose, koji traju i danas, na šta sam veoma ponosan. Za list „Huper” (enigmatika, zabava, humor), koji je uređivao Dejan Pataković, saznao sam od jednog učenika koji ga je doneo na čas. Prelistao sam broj, zainteresovao se i kontaktirao sa uredništvom. Bio sam angažovan kao ekskluzivni saradnik 16 godina, do gašenja lista. Po čemu pamtite saradnju sa listom „Zrenjanin”?
– Po početku devedesetih godina, kada sam mogao kroz crno-bele karikature da iznosim svoje stavove o aktuelnim dešavanjima u društvu. Tada je list uređivala Branka Jajić. Posebno sam bio ponosan što su bile štampane na prvoj strani lista. U sećanju mi je ostala i uspešna saradnja sa tadašnjim urednikom sportske rubrike Dimitrijem Vojvodićem. Koja Vam je karikatura najdraža i koga ste sve crtali?
– Izbor bi bio težak, skoro pa nemoguć. Novaku Đokoviću sam crtež uručio uživo, u čemu mi je pomogao Dejan Pataković, tada saradnik „Večeri sa Ivanom Ivanovićem”. Nole je došao u studio radi emisije „Ekskluziv” i tada smo se sreli. Zvonko Bogdan je svoj poklon dobio kada je pevao u Kaštelu. Tu su još i „Bitlsi”, Mik Džeger, Kit Ričards…Bavite se i drugim vidovima umetnosti?
– Grad i njegova okolina me podstiču da slikam minijature, ali i velike formate, što su komercijalne stvari kojima se bavim. Pravim suvenire koje turisti, ali i sugrađani rado kupuju. Na zahtev poznanika počeo sam da slikam i ikone. Do sada sam nacrtao oko 50 likova svetitelja. Suvi pastel mi je najomiljenija tehnika. Ilustrovao sam i nekoliko knjiga poezije i pripovedaka. Pokrenuli ste 2019. u Zrenjaninu prvu međunarodnu Koloniju karikaturista. Šta je bila ideja i da li će se održati sledeće godine?
– Vezana je za moje detinjstvo, odnosno odrastanje u Ečki, gde je u Kaštelu održavana likovna kolonija. Na ideju da okupim ljude iz svoje sfere došao sam zajedno sa Goranom Nešićem, vlasnikom kompanije „Diginet”, koji ima interesovanja za umetnost. Osam eminentnih autora iz zemlje i inostranstva je učestvovalo, a tema je bila „Život na reci”. Podržalo nas je i Udruženje karikaturista Srbije na čijem je čelu moj veliki prijatelj Jugoslav Vlahović, svetski majstor crtanja. Planove nam je osujetila korona. Trenutno razgovaramo o sazivu za 2024. Želeo bih da i Grad pokaže interesovanje i pruži nam podršku, jer je to događaj za širu zajednicu.
Bavite se i drugim vidovima umetnosti?
