„Lepljive cene“ i svetlo na kraju tunela

Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Međugodišnja inflacija predstavlja rast opšteg nivoa cena u nekom mesecu tekuće u odnosu na isti mesec prethodne godine. U martu 2024. je iznosila 5%, što je nastavak trenda opadanja, budući da je u januaru bila 6,4%, a u februaru 5,6%. Reč je o fenomenu usporavanja inflacije koji se naziva dezinflacija. Postoji onda kada cene nastavljaju da rastu, ali sporijim tempom. Ovde treba imati u vidu da je cilj Narodne banke Srbije stopa inflacije od 3%, uz dozvoljeno odstupanje od ± 1,5 procentnih poena (opseg 1,5% – 4,5%). Sledi da cene još uvek rastu po stopi koja je znatno veća od zadate vrednosti, kao i od gornje predviđene granice. Verovatno je to razlog što je Izvršni odbor NBS nedavno doneo odluku da referentnu kamatnu stopu zadrži na nivou od 6,5%, na kojem se nalazi od jula 2023. godine. Deveti mesec zaredom je procenjeno da još nije vreme za popuštanje u sferi monetarne politike.
Iako inflacija usporava, pogrešno je smatrati da to znači da se cene polako vraćaju na staro, odnosno na nivoe koji su postojali pre nego što je nastupio period poskupljenja (nakon pandemije). Od krucijalne je važnosti da se napravi razlika između pojmova dezinflacije i deflacije. Deflacija je pojava suprotna od inflacije i predstavlja pad opšteg nivoa cena u posmatranom razdoblju. Dakle, usporavanje rasta se nikako ne sme poistovetiti sa padom cena. Vrlo je verovatno da se one nikada neće ni vratiti na staro. Uzmimo za primer da je litar jogurta pre pandemije koštao 100, a danas 160 dinara. To što inflacija usporava nikako ne znači da će jogurt ikada više biti jeftniji nego što je sada.
Iako sa stanovišta potrošača (kupaca) ovo na prvi pogled može delovati pomalo razočaravajuće, radi se o pretpostavci koja je dobra i poželjna. Deflacija u ekonomiji predstavlja pojavu koja je čak opasnija od inflacije. Kada dođe do krize, u početku niko od tržišnih aktera nije spreman da snizi prodajne cene. Osim toga što su navikli da dobijaju više, u međuvremenu je došlo do rasta proizvodnih troškova (zakup, energenti, zarade zaposlenih itd.), pa uz niže prodajne cene prodavci ne bi mogli da pokriju rashode. Tada nastupa faza kada svako od svojih dobavljača počinje da zahteva niže nabavne (ulazne) cene. To, po pravilu, uzrokuje zastoj u poslovanju jer svi čekaju da se ostali učesnici u lancu proizvodnje prilagode novonastalim tržišnim okolnostima i pojeftine svoju robu. Međutim, to se ne odigrava automatski, jer su cene jako „lepljive” – lako se povećavaju, a teško snižavaju. Potrebno je da prođe dosta vremena dok ne dođe do potrebnih prilagođavanja. U periodu oklevanja, tj. nespremnosti prodaje po nižim cenama, kapaciteti bivaju neiskorišćeni i cela privreda je na gubitku. Deflacija po pravilu izaziva pad proizvodnje (BDP-a), te je zbog toga izuzetno nepoželjna. Centralne banke se trude da je izbegnu i da obezbede rast cena u privredi, koji je relativno nizak i u odgovarajućim okvirima.
Dakle, ono što bi trebalo da priželjkujemo je da do pada cena nikada i ne dođe. Svetlo na kraju tunela ćemo ugledati kada inflacija bude u planiranim okvirima, a nivo zarada takav da ljudi po višim cenama mogu da kupe odgovarajuće količine dobara i usluga.