Mesec i više dana trpimo veliki pritisak i strah zbog virusa korona. Mere sa kojima se susrećemo pokušaj su da se izbegne preopterećenje i/ili pucanje zdravstvenog sistema koji nije na zavidnom nivou. Kraće: ma šta nam govorili važni ljudi sa TV ekrana, veoma smo svesni situacije u našem zdravstvu.
Naravno, najveći pritisak je na medicinskom osoblju. Ma kakav je zdravstveni sistem jedne zemlje, u ovakvim situacijama jedino on može da pomogne. Podrška medicinskom osoblju treba da postoji. Istina, njihova izloženost je velika, opremljenost upitna, stručnost nekada pod znakom pitanja, a mogućnost da se zaraze visoka. Redovi u prodavnicama, gužve na ulicama, nedovoljna snabdevenost dezinfekcionim sredstvima su pretnje za ionako narušen zdravstveni sistem. Sada je sve podređeno koroni: kovid centri, bolnice, sajamski smeštaji, dežurne ambulante… A redovni bolesnici i oni sa tegobama mimo virusa i dalje su pod znakom pitanja. I dalje. I pre je bilo zategnuto. Zakazati pregled kod specijaliste, prikupiti papire, obaviti analize i dočekati pregled prava je trauma. Onima koji se leče kod više lekara čitavi protokoli su horor. Trenutno, kažu, većina stvari može da pričeka. Neki tvrde da su, uz koronu, prioriteti prelomi i kanceri. Sve drugo je na čekanju – tretman na koji smo navikli. Ako nemaš vezu, uvek si na nekoj listi čekanja. Tako je u Zrenjaninu.
U ovim vanrednim okolnostima postoje protokoli da bi se sprečilo da korona uđe u bolnicu i da se izbegne kolaps koji bi usledio. Urgentni centar je dostupan, ali te s vrata pošalju kući ako nisi hitan slučaj. Ako te ipak ne oteraju, meri se temperatura, kada je povišena, na redu je sprovođenje epidemiološke ankete. Ukoliko pacijent nije opasnost, šalju ga u Urgentni, gde je prvobitno i došao. Pratnja nije dozvoljena, a pacijent je u momentu svoje bolesti primoran da sam čeka pregled. Igrom slučaja, govorim o onkološkom pacijentu sa vodom u abdomenu (ascites), za koju je onkolog, ukoliko se ne reguliše diureticima, predložio dreniranje. Pomenuti pacijent Urgentni centar napušta sa preporukom lekara da pije mnogo tečnosti i jede voće i povrće. O ascitesu ni reči. O bavljenju pacijentom ni pomisli. Dakle, ni onkološki pacijenti nisu prioritet? Aplauz za medicinske radnike!
Tri noći kasnije, voda iz abdomena (pomenuti ascites) izazvala je gušenje, temperaturu i došla je Hitna pomoć. Naravno, simptomi ukazuju na mogućnost zaraženosti koronom, odmah se ide na ispitivanja i pacijentkinju zadržavaju zbog pneumonije i testiraju na kovid 19. U redu, to je deo protokola, kada se utvrdi da je negativna, lekari će se pozabaviti njenim stanjem. Onkolog i pulmolog su je obišli, predložili antibiotsku terapiju, ali: prvo da stigne rezultat testa na koronu koji kasni.
Naporno bi bilo opisivati propuste koji su nastajali dok je pacijentkinja ležala i čekala rezultate testa. Vrhunac nastupa u 01.39 časova kada nas pozivaju iz prijemno-trijažne ambulante da jave da je test negativan i da će pacijentkinju (onkološkog bolesnika) sa nerešenim problemom ascitesa poslati kući da tamo leči pneumoniju. Pouzdano znam da u tim smeštajnim kapacitetima nije gužva. Pouzdano znam da je mogla biti otpuštena i ujutro, kao što pouzdano znam koliki strah izaziva poziv iz bolnice u ma koji sat, a kamoli usred noći. Aplauz za pravovremenu reakciju medicinskog osoblja!
O daljem bavljenju stanjem pacijentkinje posle negativnog testa na korona virus ni traga ni glasa. Posete nisu dozvoljene, što je razumljivo, ali ovaj sistem nepribližavanja bolnici i lekarima banalizuje odnos između medicinskog osoblja i članova porodice pacijenata. Pošaljete bolesnog čoveka, vrate ga uz papir koji sve objašnjava. Aplauz za vredne lekare koji se rešavaju ozbiljnih pacijenata bez bilo kakvih objašnjenja, samo uz otpusnu listu!
U ovom slučaju, uz pacijentkinju, otpusnu listu i antibiotsku terapiju za pneumoniju, išlo je i dalje nerešeno pitanje ascitesa. Zaista za aplaudiranje!
Iako su oba odlaska u bolnicu za cilj imala traženje pomoći zbog vode koja otežava funkcionisanje i disanje, pacijentkinja je eliminisana čim je nalaz pokazao da nema koronu. Da ju je imala, moralo bi da se odreaguje. Samo da ne bi umrla od korone, a ako i bi, da bi se istaklo da je imala „više komorbiditeta koji su doprineli fatalnom ishodu”. Da bude samo olakšavajući broj u vreme brojanja mrtvih. Međutim, negativan na virus, ovakav pacijent postaje nevidljiv za druge simptome koji ga opterećuju i narušavaju kvalitet života. Aplauz za medicinsko osoblje koje se ne bavi tegobama onkološkog pacijenta!
Ovo je samo jedan slučaj. A ima ih mnogo, bilo ih je i pre. Sada je korona izgovor koji nekima pije vodu, dok je nekima jasno pravo stanje stvari. U svakom danu, bilo je i biće ovakvih slučajeva. Da su neki manje hitni, neki jako hitni, a još više da su neki manje bitni, a neki jako bitni. Aplauz za sve medicinare kojima je data ta čast da prave ovakve podele!
Zašto ne aplaudiram medicinskom osoblju? Zato što lekari i tehničari neretko sebi daju za pravo da grubo postupaju sa pacijentima. Zato što nedovoljno brinu za pacijente zabrinute za svoje zdravlje. Zato što kada pomisliš na odlazak kod lekara prvo moraš da razmisliš znaš li nekog ko zna nekog ko radi u bolnici, da ti pomogne oko zakazivanja.
Ne aplaudiram medicinskom osoblju jer smo došli do toga da častimo one koji pokažu toplinu ili interesovanje. Ne nagrađujem ih aplauzom jer mnogi vole nagrade u kovertama ili skupim poklonima. Užasna mi je činjenica da kada naiđemo na ljubaznost, empatiju ili strpljivost prepričavamo to iznenađeni nečijom ljudskošću! Umesto da to bude redovnost u interakciji pacijent- medicinsko osoblje.
Ne aplaudiram medicinskom osoblju jer ne treba da aplaudiram nekome ko zna šta je njegov posao i obavlja ga kako treba. Neću da tapšem onima koji gledaju da se reše pacijenata u teškom stanju, ne misleći o tome da možda nemaju nikog da o njima brine. O slučajevima kada se teški pacijenti šalju kući da tamo umru da i ne počinjem. Oni koji su to iskusili, nikad neće zaboraviti kroz šta su prošli. Ne aplaudiram u osam, jer među ljudima kojima se tapše ima lekara koji pacijenta upućuju na privatnu kliniku gde će ih upravo on detaljnije pregledati, za (mnogo) više novca.
Za kraj je važno reći da u našem zdravstvu rade i ljudi sasvim drugačiji od onih kojima ne aplaudiram. Ima ljudi koji ne gube strpljenje. Ima onih koji znaju da održavaju miran, topao ton bez obzira na pritisak koji trpe. Takve osobe delaju kao odrasla bića svesna da je rad sa ljudima njihov posao, i da ih odluka da se bave medicinom ne čini bogovima. Njima ne aplaudiram jer oni i ne traže aplauze. Dobijaju ih redovno kroz zahvalnost i pohvale koje im upućuju pacijenti. Ne treba im aplaudirati sada, kada se ovim čuvenim aplauzom podržavaju svi koji su na „frontu” u vreme epidemije. Treba ih ceniti uvek, jer njihovo bojevanje, u pravom pravcatom smislu, traje svakog dana i nose se s njim pošteno i profesionalno.
A sa pacijentima koji nemaju koronu i nisu prioritet, iako ih muče druge tegobe, neka bude šta biti mora. Za to će biti odgovorni upravo ovi kojima se aplaudira. Oni tu odgovornost neće nikad ni preuzeti, a vi i dalje lupajte dlanovima.
